Prosize kapsule

Jovan Rajković – mačevanje

| by Nikola Dražović

Svaka iole tradicionalna bajka sadrži neke od uobičajenih aktera – princezu, veoma nezgodnog negativca koji radnju dovodi na izvestan nivo komplikacije i hrabrog viteza koji komplikaciju svojim mačem secka na jednostavne sastavne delove… Sa princezom živi dugo i srećno, a njegova herojska dela pamte se još duže. O tome kako danas izgleda život jednog modernog viteza, o herojskim podvizima kojih se već sutra retko ko seti, o bajkama i obećanjima, i pre svega ljubavi prema maču… priča jedan od poslednjih junaka u mačevalaštvu kod nas, trener MK „Crvena Zvezda“ i trener našeg državnog tima na predstojećoj Univerzijadi u kategoriji ženski floret – Jovan Rajković…

Iron Abs za vas

Retko ko to zna, ali mačevanje je uz alpinizam i Formulu 1 jedna od tri najteže sportske discipline. Ipak, kod nas i više nego zaboravljena, ova disciplina još uvek ima svoje poklonike. Postoji nekoliko klubova u zemlji koji ostvaruju dobre rezultate, među kojima su pre svega „Crvena Zvezda“ i „Silni“ iz Beograda, i „Omladinac“ iz Zrenjanina. Ovi uspesi se, nažalost završavaju na nacionalnom nivou, jer je za nešto više potrebno i nešto više, za početak ulaganja. Za sada ceo sport leži na retkim pojedincima poput 25 – ogodišnjeg Rajkovića, koji su iz čiste ljubavi prema mačevanju spremni da žrtvuju svoje vreme, novac i ko zna još šta kako bi nekim budućim generacijama obezbedili ono za šta su oni bili uskraćeni…

Zašto mačevanje?

Zato što mačevanje stvara dobre ljude. Usađuje pozitivne vrednosti u čoveka i uči te da kao i na terenu gde si sam, i u životu moraš biti sam i odgovoran za svoje postupke. Uči te stavu, poštovanju protivnika i svih učesnika u borbi. Gubio ili pobeđivao moraš biti dostojanstven. I to je nešto što se prenosi i u život, a obzirom da ozbiljan mačevalac počinje veoma rano (on lično u šestoj godini) kodeks takvog ponašanja u stvari postaje sastavni deo tvoje ličnosti. Ne mačuješ da bi lečio svoje frustracije, već da bi se naučio kontroli istih – da bi kroz angažovanje umnog i fizičkog treninga pronašao sebe. Zato mačevanje.

121

Jovan Rajković

Kada početi?

Ozbiljno mačevanje počinje sa 10 godina, ali ja kao trener ne mogu reći klincu od 6 da dođe za četiri godine, jer će on otići negde drugo. Kao i svi sportovi i mačevalaštvo je dobro da bi decu usmerilo u životu i odvuklo ih od nekog lošeg života. Zato, treninzi počinju sa 6 godina, a u tom periodu sa decom kroz „igru“ razvijamo kod njih osnove mačevalaštva, učeći ih koordinaciji pokreta i eksplozivnosti. Moraš biti jak pedagog, psiholog canadian pharmacies that sell pfizer viagra i veliki kreativac da bi decu naveo da nesvesno uče veoma ozbiljne stvari, a da oni misle da se igraju. Na ovaj način sa 10 godina ćeš imati formiranog mačevaoca spremnog za dalju nadogradnju. Postoje još dva kritična perioda u formiranju jednog mačevaoca kome će ovaj sport kasnije postati život. Prvi je pubertet, a drugi sredina fakulteta. Ako trener bude dovoljno vešt i uspešno prođe sa svojim učenikom i kroz ova dva perioda i jedno i drugo će znati na šta su potrošili sve te godine napornog rada. Ja danas kao trener mogu biti samo zadovoljan time što već sad vidim da sam svojim učenicima obezbedio nešto što ja nisam imao. Pa makar me to koštalo svakog godišnjeg odmora i bezbroj puta kada sam ih lično svojim kolima vozio na takmičenja…

A kako je on počeo?

Počeo sam sa 6 godina u MK „Železničar“ u kom sam bio sve do 20. godine. Imao sam sreću pa su me roditelji podržali u mom izboru, a i sam sam bio u potpunosti rešen i samouveren da postignem nešto u tom sportu. U početku, kao i svi inspirisan Konanom, Musketarima i Kraljem Arturom, a posle ludo zaljubljen u mačevanje i sve što kroz njega naučiš i kao sportista i kao čovek, nije mi bilo teško da uskladim školu, a onda i fakultet (Pravo koje je završio u roku) sa napornim treninzima ponekad i do 5 puta nedeljno po 5 sati, kako bih ostvari ono što želim. Iako sam osvojio samo 4 medalje kao takmičar, mogu reći da se u mačevalaštvu vidim i za 10, 15 godina kao trener kada želim da pred sobom imam svetskog prvaka. Loše godine kada sam ja počinjao i trenirao krive su što kao takmičar nisam postigao sve što sam mogao, ali sam zato kao trener rešen da preko svojih učenika proživim deo svojih snova… A ko mu može prigovoriti?

O treninzima, Univerzijadi i drugim bajkama…

Za „Zvezdu“ sam počeo da treniram sa nekih 20 godina. Veliki uspesi koje imamo za sobom rezultat su samo enormnog angažovanja u radu u nezamislivim uslovima. Ako

Vam kažem da je naša urnisana i često poplavljena sala, uništenog parketa i još uvek nerenovirana od prošlogodišnjeg požara, vrhunac srpskog mačevalaštva, jer drugi klubovi nemaju ni to već treniraju gde stignu – onda Vam i stanje ovog „gospodskog“ sporta kod nas može biti jasno. Odavno smo shvatili da od obećanja onih na visini nema ništa, jer brojni projekti na papiru su na papiru i ostali, a strahujem da istu sudbinu čeka i predstojeća Univerzijada. Lep je to događaj koji će okupiti studente iz celog sveta, ali postavljaju se dva logična pitanja – koji to univerzitetski sport postoji u Srbiji, i koje će to biti zaostavštine Beogradske Univerzijade, kao što su brojni sportski centri ostali nakon one u Zagrebu 80 – ih…

Sala za mačevanje u svakom slučaju ne. Ipak, to nije razlog da bi se odustalo od ovog sporta, pa Jovan verujući u svoje mlade vitezove, među kojima posebno ističe Ljubicu Branković, Mariju Kovačević i Jelenu Mijailov, nastavlja jasno i samouvereno da gleda u bolje sutra i da sledi svoje snove. Pravi dokaz da drevni heroji još uvek postoje, a o njihovim delima će se tek govoriti…

©MuškiMagazin.com

Slični tekstovi

2 komentara na “Jovan Rajković – mačevanje

Ostavite komentar