Prosize kapsule

M@N! Serijal – 10 najboljih filmova decenije

by Nenad Milosavljević

Žestoka konkurencija u filmskoj industriji uvek je dobrodošla, ali ponekad zadaje silne glavobolje. Koliko puta vam se desilo da ne znate da odgovorite na pitanje koji je najbolji film koji ste pogledali u protekloj godini ili u proteklih deset, recimo? Zamislite, recimo Novogodišnja noć je u toku, upoznao si fenomenalnu cicu, ima tu varnica, dopadate se jedno drugom, ali problem je što ona studira FDU i obožava da priča o filmovima, a ti o tome pojma nemaš. Da ne bi ispao potpuni papan i bio prinuđen da se prvog dana nove godine družiš sa starletama iz pornića, evo nekih predloga koji će ti pomoći ukoliko zapadneš u pomenutu situaciju. Dakle, deset najboljih u prethodnih 10 godina.

1999. American Beauty/Green Mile

Dok su građani Srbije ’99. godine proživljavali nešto što bi se, da nije bilo toliko ozbiljno, moglo nazvati pravim filmskim ambijentom, u svetu su te godne snimljeni neki zaista dobri filmovi. Ovo mesto dele Američka lepota i Zelena milja, gde oba na svoj način prikazuju anomalije jednog društva koje ume da zauzme stav i kritički odnos prema svima, osim prema sebi samome. Dok u Američkoj lepoti imamo prilike da vidimo kako izgleda ruiniranje sistema iznutra, od porodice kao njegovog temelja, u Zelenoj milji vidimo kako taj sistem čak i onda kada naizgled funkcioniše besprekorno, to ipak nije dovoljno da bismo mogli da konstatujemo da je istovremeno i koliko-toliko pravedan. Kevin Spacey (American Beauty) i Tom Hanks (Green Mile) su ove godine ubeležili značajne stavke u svoju profesionalnu biografiju.

2000. Requiem for a Dream

Ova teška priča nas na nekoliko frontova lupa maljem u glavu, a samo od vas zavisi koji će udarci više da vas bole. U fokusu priče su Sara Goldfarb, njen sin Harry, njegov prijatelj Tyron C. Love i devojka Marion Silver. Dok se Sara sve vreme priprema za nastup na televiziji koji ne samo da se nikad neće desiti, već će se ona zbog njega navući na opasne medikamente za mršavljenje, Harry uživa u nešto težim narkoticima koji će ga na kraju dovesti do amputacije ruke. I ne samo to. Zahvaljujući njemu, njegov najbolji drugar će završiti u zatvoru, a devojka koju je terao na prostituciju da bi sebi obezbedio drogu će upasti u vrtlog najnižih i najperverznijih ljudskih nagona. Izuzetne uloge Elen Burstyn i Jared Leto-a, ali i ostatka glumačke ekipe.

2001. The Lord of The Rings-The Fellowship of the Ring

Iako ovde navodimo samo prvi deo, ovaj izbor se, naravno, odnosi na celu trilogiju Pitera Jackson-a. Izuzetno ostvarenje reditelja koje je uradio neke od najtrashy filmova svih vremena (Bad Taste) obeležilo je ovu, ali i narednih nekoliko godina. Pomama za svime što je imalo veze sa LOTR trilogijom tih dana je dostizala razmere masovne histerije, a šlag na tortu predstavljalo je 17 Oskara, koliko je trilogija ukupno osvojila. Iako se na moment činilo da će Frodo, Golum i ostala ekipa početi da nam iskaču iz rerne i frižidera, sa ove vremenske distance možemo kostatovati da to zaista jesu dobri filmovi i spektakli kakvi su ranije retko (ili nikada) viđeni, tako da možemo da progutamo mediokritetstvo, histeriju i sve one bljutave nus-proizvode koji su pratili Trilogiju.

2002. The Pianist

Uprkos činjenici da se već dugi niz godina krije od američkih vlasti zbog petljanja sa maloletnicom, Roman Polanski nikada nije izgubio profesionalnu oštricu i moć da čak i od priče koja ima jak potencijal da bude patetična, napravi vraški dobru dramu bez trunke patetike. Priča o Wladyslawu Szpilmanu, poznatom poljskom pijanisti jevrejskog porekla i njegovom preživljavanju tokom Drugog svetskog rata dovođena je u vezu sa samim autorom filma, koji je sličnu golgotu i sam preživeo tokom rata, samo zato što je pripadao skupini onih čija se genetika nije uklapala u arijevske planove nacističkog Wermachta. Adrien Brody se u u ovom filmu pojavio gotovo niotkuda, odglumio perfektnu glavu ulogu i otvorio sebi širom vrata ka brojnim budućim, takođe zapaženim rolama.

2003. Kill Bill-Volume One

Kada se Tarantino u svojim filmovima zajebava, on se zajebava. Kada je ozbiljan, on brutalno ubija kilograme žive vage. Ljudske. Tačnije, ne on već njegova vesela filmska udovica-Uma Turman. Elegantna poput gazele, opasna poput novog srpskog zakona o saobraćaju i hladna poput oštrice svoje katane, ona je krenula u osvetu. Njen žuti triko bio je žut vrlo kratko; veći deo filma, on je crven, a pojedini kadrovi zbog obilja krvi-crno beli. Znate Tarantina, preteruje, kao i uvek. Te 2003. godine preterivanje mu je ipak bilo sasvim dovoljno da zaseni sve ostale takmace, bez obzira što je tu bilo nekoliko opasnih rivala, pre svega odlični 21 Grams i Lost in Translation.

2004. Supersize Me

Iako se 2004. godine pojavio i Gibson-ov razbijač blagajni The Passion of The Christ, zaslugu za kvalitativni otklon ipak ćemo dati duhovitom angažovanom dokumentarcu Supersize Me. Autor Morgan Spurlock sebe je podvrgao eksperimentu-mesec dana je konzumirao isključivo hranu spremljenu u McDonald’s-u i doveo svoj organizam do teških hemijskih, toksikoloških i raznih drugih oštećenja, pokazavši na taj način šta zapravo savremeni čovek unosi u organizam, naročito ako preferira brzu hranu i, još naročitije, ako tu hranu kupuje upravo u Mc-u. Na stranu sva halabuka koja je usledila i promene koje je ovaj lanac brze hrane nedugo potom uneo u svoj meni, ali svako ko je pogledao ovaj film je bar neko vreme posle toga zazirao od kupovine u McDonald’s-u. Pa neka posle neko kaže da umetnost ne može da promeni svet, bar na kratko.

2005. Sin City

Prema pravilima američkog Udruženja reditelja, film ne može da ima dva režisera. Mlađani Robert Rodrigez je jako želeo da Sin City režira zajedno sa Frankom Millerom, autorom istoimenog stripa, pa je zato onima u Udruženju pokazao srednji prst i napustio ih. I ne samo to. Pozvao je i Tarantina da mu asistira, za šta mu je platio ceo jedan dolar, zbog poreza i ostalih zakonskih regulativa. Sudeći po svemu što mu je prethodilo, Sin City nije ni mogao da bude loš film. Ispostavilo se da ne samo da nije loš, već je izuzetan. Strip-estetika, neverovatno mračna priča i glumačka ekipa od koje vam se vrti u glavi samo su neki od elemenata koji ovaj noir/crime thriller smeštaju na tron najboljeg u 2005. godini.

2006. The Departed

Iako je Martin Scorsese za The Departed najzad dobio Oskara koji mu je izmicao tokom cele karijere, ne dajte da vas to navede na pomisao da je ovaj film lošiji u odnosu na druga njegova ostvarenja. Naprotiv. The Departed nas tokom više od dva sata vodi kroz svet opasnih mafijaša, policijskih krtica i krtica u policiji. Jack Nicholson, Matt Damon i Leonardo DiCaprio predstavljaju okosnicu ove dinamične i brutalne krimi priče, ali svakako treba obratiti pažnju i na odlične sporedne uloge, prvenstveno onu koju je odigrao Mark Wahlberg.

2007. Das Leben Der Anderen

Istočna Nemačka je sve do pada Berlinskog zida 1989. godine bila vrlo nezgodno mesto za život. Totalitarna policijska država kakvu samo komunisti mogu da koncipiraju i prema kojoj je Orvelova vizija u 1984-oj prilično naivna, pruža pipke u sve pore života građana. Još ukoliko si umetnik, pritom i kritički nastrojen prema vlasti i poretku, e, onda nećeš, brajko moj, moći ni sopstvenu ženu da povališ, a da zloglasni Štazi (tajna policija) to ne sazna. Upravo to se dešava piscu Georgu Dreyman-u-svaki minut njegovog života je pod prismotrom, jer on namerava da objavi članak o stvarnom broju samoubistava umetnika u Istočnoj Nemačkoj, koji ruku na sebe dižu zbog nemogućnosti da izdrže pritisak sistema u kojem žive. Politička drama koju vredi pogledati, čak i više puta.

2008. Slumdog Millionaire

U žestokoj trci sa filmom The Curious Case of Benjamin Button, Slumdog Millionaire je ove godine pobedio prvenstveno zahvaljujući svom većem dodiru sa realnošću i činjenici da je Danny Boyle tu realnost ispričao bez ikakve nepotrebne patetike i sentimentalnosti. Priča o mladom Indijcu koji osvaja glavnu nagradu u kvizu “Želite li da postanete milioner?” zapravo je potka u kojoj on kroz svako od postavljenih pitanja pripoveda svoju nimalo ružičastu životnu priču. Za Indiju se često kaže da je zemlja najvećih kontrasta, zemlja najvećeg sjaja i bede. U Millionaire-u smo videli pretežno ovu drugu stranu medalje što je donekle i razumljivo jer ipak je Danny Boyle režiser jednog Trainspottinga. Drugim rečima, dobro znamo da taj lik ne štedi gledaoce previše.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar