Prosize kapsule

The Lovely Bones


Divne kosti predstavljaju tešku priču koju je Piter Džekson pokušao da ispriča na pitak način. Međutim, malo je reći da nije uspeo. Iako početak filma obećava, pad počinje čak i pre nego što radnja dođe do polovine. Šta ćete raditi tokom druge polovine-vaš je izbor. Ja sam pokušavao da ostanem budan. I uspeo sam, ali ne zato što je film naprasno postao zanimljiv, već iz čiste tvrdoglavosti.

Da ne budemo na kraj srca, iako ga najveći deo auditorijuma zna po megalomomanskom projektu Gospodar prstenova, Piter Džekson je imao u karijeri i radove koji su se em potpuno razlikovali od epskog koncepta kojim se bavio u Gospodarima, em su imali i određenu umetničku težinu.

Tu prvenstveno mislimo na film Nebeska stvorenja, brutalno dobru dramu iz 1994. godine, u kojoj je svoj filmski debi imala i tada potpuno nepoznata Kate Winslet. Uporedimo li, međutim, Divne kosti sa Nebeskim stvorenjima, zaključićemo da su Divne kosti potpuno oslobođene oštrice i potentnosti, a o eventualnom umetničkom dojmu ne vredi ni govoriti iz prostog razloga što on i ne postoji.

Priču u Divnim kostima pripoveda mrtva devojčica, koju je 1973. ubio komšija pedofil/ psihopata. Film prati pokušaje porodice da otkrije istinu, ali takođe prati i relativno isprazne „dogodovštine“ junakinje Susie Q u nečemu što nije ni Raj ni Pakao, već neka vrsta nebeske čekaonice iz koje ona ne može dalje, dok pravda na Zemlji ne bude zadovoljena. Ona na razne načine pokušava da komunicira sa svojom porodicom i prijateljima i navede ih na pravi trag do ubice, što bi, nema šanse da možete da pretpostavite, dovelo do toga da ona pronađe svoj mir.

Tokom dva sata koliko film traje, ima zaista interesantnih momenata (lepo urađene sekvence vezane za nebeski svet, mada i tu ponekad dolazi do preterivanja, te vam se čini da gledate neki Diznijev porodični uskršnji filmić), ali je, uprkos tome, previše praznih hodova. Još kada paranormalno počne da se meša u realno, utisak bljutavosti i besmislenosti postaje izuzetno jak i neprijatan.

Jedna od retkih svetlih tačaka je rola Marka Valberga, koji je standardno dobar u svojoj glumi, čime nastavlja niz započet sa The Departed i The Happening, tako da je teško zamisliti da je ovaj čovek nekada sebe oslovljavao sa Marki Mark i bavio se rep muzikom.

Iako se oko ovog filma podigla velika fama, izgleda da za to nema nikakve realne osnove. Praznjikava drama sa elementima trilera i misterije je postavljena na isuviše labavim temeljima da bi mogla da izdrži čak i najbanalniji vremenski test i gledaoca ostavi u pozitivnom raspoloženju posle gledanja. Potpuno lično, nije da sam se osetio nasamareno kao, recimo, posle gledanja Bendžamina Batona, ali jesam pomislio da sam potrošio uludo dva sata života i da bi bilo bolje bilo da sam otišao da vozim bajs ili se bavim nekom sličnom fizičkom aktivnošću, je l’ te.

Sve u svemu, Piter Džekson je podbacio. Dvosatna drama neobičnog imena na početku obećava, ali do kraja upada u tipičan sindrom lošeg završetka. Znate ono kad imate utisak da se ekipa tokom snimanja u jednom trenutku jednostavno smorila i kraj filma zbudžila tek toliko da ga što pre završi. Posle onolike temeljitosti u Gospodarima, Piter Džekson zaista mora mnogo više. Svi znamo da može, te zato Divne kosti ne zaslužuju čak ni prelaznu ocenu.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar