Prosize kapsule

Alisa u Zemlji čuda

Tim Burton kao autentični infantilni ludak 21. veka već nam je podario mnogo toga interesantnog i vrednog, koliko je god moguće pripisati taj epitet bilo čemu što potiče iz holivudske kuhinje. Ako je neko u tome ipak kako-tako uspevao, onda je to Burton. Iako je prvi značajniji naslov na kojem je Burton radio bio Batman iz 1989. godine, ipak je svoj prvi veliki bum ovaj režiser napravio naredne godine, filmom Edward Scissorhands. Tada je započeo plodnu saradnju sa Johnny Deppom, koja je nastavljena i kasnije, tako da je Alice in Wonderland već sedmi Burtonov film u kojem se Depp pojavljuje.

Burtonova Alisa, za početak, ne nudi striktnu obradu izvorne radnje. Jeste ovde reč o delu Lewisa Carrolla, da ne bude zabune, ali Burton uspeva na sebi svojstven način da oblikuje svet, koji nam je inače toliko poznat još iz najranijeg detinjstva, tako da on bude prilično drugačiji i spreman za novo otkrivanje. Alisa nije devojčica već odrasla devetnaestogodišnjakinja koja u rupu, inače ulaz u podzemni svet, ulazi sasvim slučajno, bežeći sa sopstvenog venčanja! I tu počinje zaplet. Alisa je jedina koja u Zemlji čuda može da ubije zmaja Hudodraka (Jabberwocky) i sa prestola svrgne teroru sklonu Kraljicu Srce, a na isti dovede snage dobra predvođene Belom kraljicom, u tumačenju odlične Anne Hathaway, koja je svoju ulogu inače opisala kao „punk-rock vegan pacifistkinju“. Nećemo reći da li je Alisa uspela u ovoj misiji, ali ćemo vas svakako podsetiti da je u pitanju bajka, pa onda sami izvedite zaključak.

Ono što je jedna od najsvetlijih tačaka ovog filma je odlično izvedeno simbiotičko spajanje živih glumaca i specijalnih efekata. Alisin svet deluje prilično živopisno i stvarno, tako da se njene povremene dileme o tome da li je taj svet stvaran ili ne, prenose i na gledaoce.

Bilo da je reč o Belom zecu, debelom mačku, Ludom Šeširdžiji ili mitskom stvorenju Grlograbu, Burton likove slika vrlo koloritno i zanimljivo.

No, iako je Burton često umeo da bude beskompromisan u svom pristupu prilikom rada na ovakvim delima, toliko da su kroz njegove bajke često provejavale prilično tamne i zlokobne niti, u Alisi toga baš i nema. Štaviše, u nekoliko navrata, on pravi očigledne ustupke spram američke porodične bioskopske publike, te tako u Alice in Wonderland imamo prilike da „uživamo“ i u nekoliko izuzetno patetičnih scena, kao i u potpuno besmislenoj i bespotrebnoj sceni plesa Ludog šeširdžije, tokom koje lepo pred očima vidite klince kako đuskaju u bioskopskoj sali dok rodtelji pokušavaju da ih obudaju i utrišaju.

No, da ovo ne bi zvučalo kao neko džangrizanje, može se reći da Burton, sve u svemu, nije omašio ni ovog puta. Glumačka ekipa takođe. Od već pomenutog Deppa, preko Mie Wasikowske kao Alise do Helene Bonham Carter u ulozi Kraljice Srce, postava je na visini zadatka, pa i više od toga. To se naročito može reći za Helenu Bonham Carter koja je zaista odlično odglumila spoj ludila, neurotičnosti, komičnosti i iritantnosti, osobina koje su karakteristične za Kraljicu Srce. Svi zajedno, oni pružaju jednu odličnu dvosatnu zabavu. Teško da će gledaoci ovaj film reprizirati i vraćati mu se više puta, ali je na nivou instant „ubijača“ vremena sasvim dovoljan.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar