Prosize kapsule

Iron man 2 – Akcija bez akcije

Osnovni problem Iron mana od samog početka, još od prvog dela, je to što producenti, scenaristi i režiser Jon Favreau, nijednog trenutka nisu ni pokušali da ovaj film zaista baziraju na strip estetici. Umesto toga, u ovde recenziranom drugom delu Iron Mana opet gledamo isprazni blokbaster plitke radnje, krcat nepotrebnim preglumljivanjem koje nisu uspeli da zabašure ni obilni specijalni efekti.

Dok smo u prvom delu gledali sagu u kojoj se Tony Stark, playboy, vunderkind i čovek sa dvostrukim identitetom bori sa afganistanskim teroristima, drugi deo je lociran na kudikamo bezbednijem američkom tlu. Tony Stark u javnosti otkriva da je on Iron man. Ubrzo će mu za vratom disati ludi ruski fizičar Ivan Vanko (Mickey Rourke) koji je instruiran od strane Justina Hammera (Sam Rockwell) da stvori oružje superiornije od Iron mana. Imajući u vidu da Vanko za smrt svog oca krivi upravo Tonyja Starka, te da poseduje izuzetno znanje, potpomognuto kapitalom i industrijskim adutima koje Hammer, kao glavni Starkov oponent u industriji naoružanja poseduje, jasno je da bi na vidiku trebalo da bude žestoka akcija. Ipak, upravo na tom planu dešava se nešto neverovatno-Iron Man 2 pada baš na akcionim scenama, koje bi trebalo da budu njegov najjači adut. Potpuno neubedljive akcione sekvence i neuspešni pokušaji da se od Tonyja Starka izgradi upečatljiv karakter su, nažalost, glavne okosnice ovog filma. Tu čak ni standarno dobri Robert Downey Jr. nije uspeo mnogo da uradi, a imajući u vidu celu glumačku ekipu (pored Downeyja, Rockwella i Rourkea, tu su još i Samuel L. Jackson, Gwyneth Paltrow i Scarlett Johansson), nameće se utisak da su producenti i te kako znali da imaju šuplju priču koju je trebalo popuniti nečim, makar to bila i preskupa ekipa glumaca od čijih se imena dobija momentalna vrtoglavica.

Obrada strip junaka i njihovo prebacivanje na filmsko platno oduvek je bilo klizav teren. Poslednji takvi radovi za koje možemo reći da su uspeli su filmovi 300 i Sin City, oba iz kuhinje velikog Franka Millera. U većini drugih slučajeva dobiju se sasvim prosečni, tek relativno gledljivi rezultati. Za Iron Mana se može reći da nije čak ni prosečan, s obzirom na to da pažnju gledaoca drži koliko i skupštinski govor Dragana Šormaza.

Uprkos tome, ovaj film je do sada samo u SAD četvorostruko vratio uložen novac (uloženo oko 170 miliona dolara, a do sada zarađeno preko 600 miliona). To nije neki poseban reper kvaliteta, ali svakako govori da masama danas vešt prodavac može da uvali apsolutno sve.

U međuvremenu, dok se neke veštije zanatlije ne uhvate likova superheroja, ostaje nam da se vratimo onim proverenim-starom Betmenu, Supermenu i Spajdermenu, likovima iz Sin Cityja i koliko toliko ubedljivom Daredevilu. Na treći deo Iron Mana (film je zamišljen kao trilogija) lično ne računam preterano.


©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar