Prosize kapsule

Srpski film – Gola brutalnost i prefinjena alegorija

Srbija je, kao što znamo, zemlja teških i neobjašnjivih, ali vrlo funkcionišućih paradoksa. Poslednji u nizu, sitan, ali ne i nevažan, pokazuje se i ovih dana, počev od trenutka kada je Srpski film ugledao svetlost dana.

Naime, dok su mediji prepuni priča o čedomorstvima, brutalnim ubistvima, sakaćenjima, pedofiliji, incestu i onim tradicionalnim vidovima domaće zabave, brojni dušebrižnici recentne ali i potpuno laičke provenijencije najveći gorući problem vide u jednom filmu koji domaćoj kinematografiji realno daje novu dimenziju. Oni, tačnije, glavni problem vide u krvavim scenama nasilja koje film prezentuje ogoljeno, in your face, ali koje su, na kraju krajeva, ipak fikcija.

Dakle, da prvo raščistimo sa takvima-ako ne volite krv, perverzije, seksualno devijantno ponašanje, torturu, sadomazohističke zanimacije, snuff, ako se gadite Markiza de Sada, ako ste pravi ili lažni moralista, ako filmove i ostale vidove umetnosti percipirate i tumačite površno bez ulaganja minimalnog mentalnog napora, molim vas, za vaše dobro-get the fuck out.

Srpski film nije za pičkice i kvazi puritance koji glume prefinjenost i moralnost, a u slobodno vreme tuku svoje žene i devojke. Srpski film nije za puritanke koje će se sablazniti zbog malo krvi, a već sledećeg trenutka otići da spletkare i smeštaju svojim „najboljim“ prijateljicama i rasturaju brakove u komšiluku.

Radnja prati Miloša (Srđan Todorović), porno glumca koji je davno okačio gilje o klin i sada jedva sastavlja kraj s krajem ne bi li preživeo s porodicom. Upravo dok je u takvoj nezavidnoj poziciji, dobija primamljivu ponudu od tajanstvenog i harizmatičnog Vukmira (Sergej Trifunović) da snimi još jedan film, odnosno veliki umetnički projekat, bar sudeći po Vukmirovom objašnjenju. Miloš je sumnjičav ali pristaje. Ubrzo upada u vrtlog morbidnih snuff zahvata koji će obuhvatiti ubistva, silovanja, pedofiliju, silovanje bebe (newborn porn, kako bi rekao Vukmir) i koji će na koncu stajati Miloša mnogo više nego što je i mogao da pretpostavi.

Srpski film je, moglo bi se zaključiti na prvi pogled, samo šok radi šoka. Nekoliko brutalnih, vrtoglavo perverznih scena koje su čak i strane kritičare uspele da sablazne, scena obojenih visokom produkcijom i podmazanih dobrim budžetom. No, scenarista Aleksandar Radivojević ne bi bio to što jeste kada bi se tako površno bavio onim što radi. Srpski film, kao metafora srpske stvarnosti, može se tumačiti znatno dublje. Posmatrajte radnju filma kao metaforu ratnih orgijanja koja su se desila na prostoru bivše SFRJ. Posmatrajte Vukmira kao sve one koji su nam vrlo vešto servirali opravdanja za sve gadosti koje su činjene tokom ratova i gurali nas u iste. Posmatrajte tu Miloševu, srpsku porodicu kao porodicu prepuštenu na milost i nemilost kojekakvim Vukmirima, tačno onako kako je ceo narod bio prepušten brutalnosti i manipulaciji onih koji su bili reditelji naših života, baš kao što je Vukmir reditelj obesnih destruktivnih bahanalija, koje su na kraju čak i njemu došle glave. Baš kao što su ratne bahanalije na kraju došle glave vim njenim kreatorima. Možda zato Miloševa žena Marija (Jelena Gavrilović) u jednom trenutku kaže za Vukmira da “Zvuči kao neki naš iz Haga”.

Mnogi su problem sa ovim filmom videli u njegovom nazivu. U pasusu iznad objasnio sam zašto bi ovo mogao da bude baš Srpski film, no, to nije aksiom. Srpski film se, naime, tako zove pre da bi se domaćoj filmskoj javnosti nabio prst u oko nego da bi se oslikao čitav jedan narod i da bi Radivojević, režiser Srđan Spasojević i ekipa podišli strancima. To nema veze sa inostranstvom. Srpski film se može tumačiti kao patološka priča o nekolicini ljudi od kojih su neki mislili da su dželati i da će moći svoje žrtve da unište nekažnjeno, ali se ispostavilo da su svi žrtve i da pravog pobednika nema. Srpski film može biti izolovana priča koja nema veze ni sa srpskim mentalitetom ni sa bilo kakvim drugim nacionalnim predznakom. Ovu priču moguće je izmestiti i u Nemačku i u Rusiju i u SAD i u Italiju i ona će svuda funkcionisati na isti način. Prosto rečeno, samo kompletan debil može da pogleda film i kaže “Aha, Srbi, znači jebu svoje sinove i novorođenčad”. Što se tiče SRBIJE! i “blaćenja srBskog naroda”, to možeš videti i u čaši jogurta, samo ako si dovoljno paranoičan. Ostali mogu da posmatraju i tumače umetnost, a paranoju da pokopaju tamo gde joj je i mesto – six feet under.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

7 komentara na “Srpski film – Gola brutalnost i prefinjena alegorija

  1. ''Smatra da o ukusima vredi raspravljati'' ,a gore nam kaže ''get the fuck out.'', moje mišljenje : film je grozan, nikada ovo ne može dostići slavu filmova jednog Šotre, Kusturice, Šijana i drugi naši velikana. I još nešto, ovo nije dobro podmazan film. To je izjavio i mladi režiser, kako kaže i ovo je jedan od rijetkih filmova u Srbiji koji nije finasirala ili barem malo podpomogla država. Uostalom, o metaforama bi se danima moglo raspravljati, al' naziv ''Srpski'', nema veze sa filmom… čisto provokativno …

  2. Do ovog filma Sergej mi je bio naj glumac sa domace scene. Ako ga u narednom trenutku negde na ulici sretnem, ubicu boga u njemu, isto vazi i za Srdjana. Sramota bre, pa dokle vise?! I koje su to pare u pitanju da neko takve gadosti snimi? Kusturica nas nagrdi sa cigansturama, ovaj sa bolestinama, nije ni cudo da nas gledaju kao cudake i zivotinje gde god da mrdnemo. A za vas koji na ovo gledate kao umetnost tek nemam komentara, samo znajte jedno – vase izopacene gej parade nece biti, takvi ste samo vi bolesnici, a vasu bolest idite promovisite kod onih koji vas guze i placaju!

  3. “Kasno Marko na Kosovo stize”,moram priznati da bas i nisam ljubitelj domacih filmova ali ako govorimo o nekom kvalitetu onda se moramo vratiti u proslost.Filmove koje su krasili sjajni glumci su ostavili pecat u domacoj kinematografiji od Maratonci trce pocasni krug,Ko to tamo peva,Kamiondjije i mnogi drugi su sve sami klasici koji i danas zive u svima nama,mozemo ih gledati po hiljadu puta a opet ih diozivljavamo kao da nam je prvi.Naravno,treba uzeti u obzir lose stanje u kinematografiji proteklih dvadeset godina,prvo za jedan dobar film treba imati solidan budzet kao i odlicno napisan scenarij a na kraju odabrati prave glumce za odredjenu ulogu u filmu.Kod ovog filma je potpuno nerazuman njegov naslov,prvo takvih scena ima svuda a ne samo u Srbiji a drugo sta su time hteli da pokazu svetu,kako znaju da snime film u kom ima svega od drame i erotike,preko akcije i horora sto se u svetu snimalo jos pre “Marije Terezije”.Ovaj film svakako nije namenjen prvenstveno domacoj publici ali je nazalost bleda kopija stranih ostvarenja.

  4. Kao sto je neko rekao film je fikcija stvarnosti,a fikcija kao i svaka fikcija je samo necija masta koja je negde slobodnija a negde jeziva,kao u ovom filmu,ali ta masta je samo u necijoj glavi i to nije stvarnost,hvala bogu,ali zato necija stvarnost verujem moze biti i jezivija nego necija masta a toga izgleda nisu svesni razni kriticari ovoga filma,ne primecuju sta se sve desavalo i desava oko nas,i da ta stvarnost jeste jezivija samim tim sto je dosta zla proslo nekaznjeno pa cak i ne primeceno dok svi primecuju kad im se baci u lice kao sto su, verujem, akteri ovoga filma i hteli da urade,da nam nesto ocigledno lose sto nam se desava prikazu u najezivijoj formi i pokusaju da nam skrenu paznju sa tv sapunica(dnevnik, realiti,i ostalo providno…)na nasu stvarnost.Ocigledno nasa sredina nije spremna na to nego i dalje zeli da gleda pink stranu sveta.A o ukusima ne vredi raspravljati a o kvaliteu isto tako jer ne verujem da ovde ima nekih strucnjaka za to,ja nisam.

Ostavite komentar