Prosize kapsule

Four Lions (2010) – Vrane bombaši i smrtonosne ovce

Većini nas se zatresu gaće pri samom pomenu terorizma i terorista. Taj strah je, naravno, znatno izraženiji u belom svetu, u razvijenim demokratijama i nedemokratijama u kojima ima mnogo više razloga da se neki baja, kome su post mortem obećali buljuk sisatih devica, samoraznese i sa sobom povede određeni broj nevernika (što veći, ako je moguće), ali određeni strah postoji i među nama koji živimo na trusnom Balkanu. Opet, s druge strane, nas je toliko toga do sada pregazilo i pogodilo, da bi nam teroristi delovali čak i naivno i verovatno bi završili kao u onom vicu u kojem su se gorko pokajali zbog dolaska u Srbiju, tako da smo, sve u svemu, donekle uspeli da ostanemo pošteđeni one fobično-panične percepcije ovog fenomena.

No, da i stranci umeju dobro da se zezaju na temu terorizma, ali i da upute izuzetno oštru kritiku na račun svojih političkih elita/bezbednosnih struktura zbog uglavnom neuspešne borbe protiv terorista, pokazuje britanski film Four Lions.

Reč je o crnoj komediji koja prati četvoricu terorista, Britanaca pakistanskog porekla (jedan je pokršteni Britanac), koji rešavaju da izvedu samoubilačku akciju i time realizuju sopstveni džihad odnosno daju mali doprinos opštoj borbi radikalnog islama protiv tlačiteljskog Zapada i mrskih nevernika. Iako njihove namere deluju opasno, načini njihove realizacije i spektakularno glupi potezi lišavaju četvoricu samoproklamovanih terorista svake šanse da ih gledalac shvati ozbiljno. Dok Omar i Waj odlaze u trening kamp u Pakistanu na obuku (gde nehotice minobacačem upucaju Osamu Bin Ladena lično i potom jedva izvuku živu glavu), a Faisal pokušava da nauči vranu da bude bombaš, Barry razrađuje ideju da najpre raznesu džamiju u Šefildu, ne bi li tako navukli bes ostalih muslimana na neprijatelje, pa tek onda da krenu u „konkretne akcije). Tokom priprema, Faisal će poginuti nakon što se, opasan eksplozivom, sapleo o ovcu (da, dobro si pročitao!), a ostatak ekipe će pokušati da svoj bombaški napad izvede na londonskom maratonu. Kraj filma će te dovesti u situaciju u kojoj nećeš znati da li da plačeš ili se smeješ i izvrgnuti neviđenom ruglu policijske i specijalne snage Britanije, koje će tokom pomenutog maratona kolateralno ubiti nekoliko ljudi.

Scenarista i režiser Chris Morris je pre početka rada na scenariju i filmu nekoliko godina proveo istražujući terorizam i konsultujući se sa ekspertima za terorizam, policijom, tajnim službama, pa čak i muslimanskim imamima. Uspevši da sačuva objektivnost, Morris je uspeo da na vrlo brutalan način izvrgne kritici i jednu i drugu stranu, bacajući im njihove sopstvene slabosti pravo u lice. Morris je, takođe, uspeo i da istančanim zahvatima ukaže gledaocu na sve sitne i krupne nedoumice mladog muslimanskog čoveka koji se našao na raskrsnici na kojoj treba da odluči da li će krenuti putem koji vodi u konvencionalni život ili onim koji vodi u samodestrukciju i mučeništvo pod parolom borbe za više ciljeve.

Teatar apsurda u Four Lionsu je doveden do savršenstva. Obesmišljavanje terorizma kao matrice nekonvencionalne borbe usmerene na širenje straha i panike, može biti mač sa dve oštrice ukoliko ga shvatimo kao relativizaciju te pojave (koja realno jeste opasna), ali nam takođe može skrenuti pažnju i na činjenicu da vlasti potpomognute propagandnom mašinerijom neretko pumpaju opasnost od terorizma u cilju zastrašivanja sopstvenih građana kako bi ostvarili unutrašnju koheziju koju ne mogu ostvariti na druge načine. Drugim rečima, spoljna opasnost je ta koja najbolje može generisati unutrašnje jedinstvo jedne države, a to naročito važi za multinacionalne i multikonfesionalne zemlje poput Velike Britanije. Zbog toga je terorizam u tim zemljama često predstavljan kao mnogo veća pretnja nego što realno jeste. Chris Morris se poigrava upravo tom činjenicom i na njoj gradi urnebesnu komediju sa elementima tragikomičnosti, komediju koja je često takva da na oči tera suze od smeha, ali i od tuge i komediju koja se na izvanredan način bavi psihologijom besmisla i iracionalnog straha koji je jedini pravi vladar modernog sveta. Svi se plaše jedni drugih, ponajviše zato što se međusobno ne poznaju i ne znaju čime druga strana raspolaže i na šta je spremna; nešto poput dvojice ljudi od kojih jedan drži uperenu praznu pušku u drugog. Jedan od njih dvojice se plaši zato što misli da je puška puna, drugi zato što zna da je puška prazna. Šah pozicija bez izgleda da neko nekoga matira. Four Lions poentira upravo na toj tezi i tera na razmišljanje, što ga zasigurno svrstava u red najboljih filmskih ostvarenja ove godine.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar