Prosize kapsule

Marchelo – istina više ne zanima nikoga


Marko Šelić, poznatiji kao Marchelo, jedan je od onih umetnika mlađe generacije koji se trudi da svoj pečat ostavi na različitim umetničkim i životnim koordinatama. Muzika, književnost, strip, pozorište, neke su od oblasti na kojima je Marchelo, na ovaj ili onaj način, ostavio svoj trag. Zato je M@N! odlučio da malo popriča sa njim, a to „malo“ rezultiralo je opširnim intervjuom koji bi svaki urednik nemilosrdno iskasapio. No, mi to nismo učinili jer je Marchelo na našim stranicama prvi put, a imao je, za razliku od mnogih, i štošta pametnog da kaže. Najpre, čime se bavi ovih dana.

U toku je faza istraživačkog rada i prikupljanja materijala za novu knjigu. Moram da produbim izvesne teme koje su mi bitne za taj roman, da naučim neke stvari da bih se lakše kretao po terenima koje hoću da istražim, a radi se konkretno o psihologiji. Voleo bih da se istraživačkim radom bavim do leta, da tokom leta pišem, a najsrećnija moguća prognoza bila bi da knjiga izađe za Sajam knjiga. Međutim, ne možeš da nateraš sebe da pišeš. Ako hoće reč, ta opcija bi mogla da upali, ako ne, onda svakako u neko dogledno vreme, možda sledeće godine.

Da li ti se dopala predstava koja je rađena po tvojoj knjizi Zajedno sami?

Knjiga ima jednog autora, a predstava je timski rad, ona ima reditelja i glumce koji uđu u likove na način na koji ih oni osećaju i toga se ni ne igraš ako nisi spreman da iz toga izađe neko novo delo sa motivima dela koje mu je podloga. Starac Jovan, kojeg igra Marko Živić, jeste primer nečega što me je izuzetno brinulo na početku – to podmlađivanje junaka koji u romanu nije slučajno starac. Pokazalo se, međutim, da neke druge stvari koje bi trebalo da funkcionišu još nisu profunkcionisale, a da je Živić potpuno ušao u ulogu Jovana,  toliko da je meni postalo nepojmljivo da zamišljam junaka sopstvenog romana a da to nije način na koji ga igra Živić. Mislim da je predstava za razliku od romana, koji je završen, živa stvar koja se stalno menja i nadograđuje.

Koji junak tog romana ti je najsličniji?

Citiraću Gorana Petrovića koji je jednom prilikom nama studentima rekao: „Vi, kao autori, pozamljujete sebe svim junacima, čak i negativcima“. Bavljenje pisanjem je u stvari bavljenje sposobnošću saosećanja. Ulaziš u čoveka koji ne postoji i pokušavaš da ga „izvučeš“ iz sebe i ljudi koje znaš, ali prvenstveno iz sebe, i da vidiš kako bi se ti sam ponašao i izgledao kada bi taj paket primarnih osobina bio drukčiji nego što jeste. U skladu sa tim koliko si se uspešno poigrao time, ti si manje ili više uverljiv. Verujem da autora ima u svim likovima, ali onaj u kojem mene ima najviše je definitivno Leo. Ta vrsta dualiteta je nešto o čemu često razmišljam i ako imam problem sa sobom, to je najčešće taj raskorak između nemirnog duha i želje za mirnim životom.

Slični tekstovi

Ostavite komentar