Prosize kapsule

M@N! Reportaža – Kineski tržni centar

Blok 70 − Univerzum per se


Siva ekonomija bila je ta koja je tokom devedesetih godina Srbiju održala u životu. Posle nam je stigla pravna država, počeli smo da se foliramo da smo legalisti, pa se više nije moglo baš tako lako trgovati Panasoanic tehnikom ili Adibas patikama. Došli su šoping molovi krcati robom i markama koje su ovde ekskluzivne, u razvijenom svetu namenjene nižoj srednjoj klasi.

Godinama nisi imao gde da odeš i da osetiš pravu, grozničavu trgovinu na licu mesta, cenjkanje, viku i trip da se nalaziš na berzi. Mogao si da „uživaš“ u potpuno sterilnim i veštačkim radnjama sa isto tako veštačkim osobljem, kretenskom MTV muzikom i precenjenom robom čija je vrednost napumpana „brendom“ i neinformisanošću bednog srpskog porošačkog puka inficiranog jeftinom snobovštinom.

A onda su stigli Kinezi. Potomci zmaja i ostalih ala, počeli su u trenutku da preplavljuju i Srbiju, kao uostalom i celu planetu. Dok su oni nešto obrazovaniji osvajali (i osvajaju) bankarske sisteme u SAD, Africi i Evropi, ovi naši, radnički Kinezi, osvajaju trgovačka tržišta. Tako su preplavili i Srbiju svojom jeftinom, ali tek incidentno kvalitetnom robom. No, to nije toliko bitno. Bitno je da smo dobili mesta na kojima ponovo možemo da iskusimo old-school trgovački know how i mesta na kojima možemo kupiti patike za jednokratnu upotrebu, tetris ili gumene sise. A to je, u usporedbi sa nafrakanim glupačama koji te ganjaju po prodavnici misleći da ćeš nešto da ukradeš-prosto neprocenjivo.

Pokretne stepenice nisu kul

Sam prilaz Kineskom tržnom centru u Bloku 70 je već dovoljno živopisan. Prepune autobuske stanice, tezge nakupaca, koji robu kupe u Tržnici po jednoj a napolju je prodaju po drugoj ceni. Za one nestrpljive. Cena shodno putnim troškovima za prevaljenih 100 metara raste za nekih 20 odsto. Obračunski postupak zasnovan na čistoj logici i odokativnoj proceni, to jednostavno ne može da omane.

„Žene kese, kese žene!“ Taj je izraz nestao iz prolaza na Zelenjaku, ali ovde još opstaje. Natrontana ciganka na sav glas reklamira svoju robu, a ja pokušavam da se kroz ljude, kolica i robu probijem do zeleno-plave zgrade koja vri poput košnice. Udaraju oni mene, udaram ja njih, guramo se, svi su u žurbi, hvatam sebe kako i sam žurim iako nisam u žurbi. Povuče te atmosfera. Kao kad na koncertu uradiš nešto što inače ne bi, al’ rade svi, pa što ne bi i ti. Dernjaš se i pokazuješ srednji prst.

Prolazim kroz pasaž, skrećem levo. To mi je neka navika. Posle se obično ispentram na sprat. A nikad nisam siguran da li sam nešto omašio. Dve zgrade, potpuno iste. I treća, nova, koja se razlikuje od prve dve, ali nešto baš i nije gotivna. Mislim, ima pokretne stepenice, čoveče. Nisam pobegao iz Ušća da bih ponovo naišao na pokretne stepenice.

U dvorištu između gomila robe i bašte kafića uvek lik koji prodaje kinesku klopu, odnosno razne sastojke, začine, povrće i nešto što liči na meso, ali se ne bih kladio da to i jeste. Jedino prepoznajem kineski kupus, pošto ga ima i u Maksiju. U takvim trenucima shvatim koliko smo dresirani i zatucani i koliko smo uvučeni u sistem, van kojeg nismo u stanju čak ni da pogledamo, kamoli da delujemo.

Slični tekstovi

Ostavite komentar