Prosize kapsule

Timothy Johnston – Amerikanac u Beogradu

Džeri Maligan, junak holivudskog filma iz davne 1951. godine bio je “Amerikanac u Parizu”. Slikar koji je u “Grad svetlosti”, tadašnju svetsku prestonicu kulture, došao sa namerom da postane deo pariske umetničke elite. Timoti Džonston, nekih šezdeset godina posle, svoju filmsku rolu proživljava na ulicama Beograda − kroz objektiv svog fotoaparata.

generic viagra online

Sudbina se, osim Timotijevim životom, poigrala i rečima,

pa je ovaj mladi fotograf umesto u “Gradu svetlosti” završio u “Belom Gradu”. Kažu da su stvarnost, istina, pa i život poput slike. Zavise od toga ko ih i kako buy viagra without prescription posmatra. Pogledajte kako Beograd izgleda u očima jednog “Amerikanca u Beogradu”…

Ko je Timothy Johnston?


Rođen sam 1983. godine u Novom Meksiku, jednoj od pedest država u Sjedinjenim Američkim Državama. Sa osam godina sa porodicom sam se preselio u Čikago, gde sam živeo sve dok nisam došao u Srbiju 2006. godine. Mnoge interesuje to kako mi je palo na pamet da dođem u Srbiju. Sam razlog nije ni bitan, jer mi svejedno niko u to ne bi poverovao. Takođe, svi misle da sam špijun (što naravno nisam, nego sam se samo probudio jednog dana i shvatio da sam u Beogradu). Što se tiče fakulteta, završio sam 2004. godine Društvene nauke na Shimer College-u. Fotografijom se ozbiljno bavim od 2008. godine.

Iskreno nikada nisam želeo da postanem fotograf. Uvek sam želeo da postanem pisac romana u žanru naučne fantastike. Problem je u tome što baš i nisam neki pisac. Možda sam previše lenj da bih bio pisac. Ja sam kao mornar željan putovanja koga mrzi da jedri…

Inspiraciju najviše crpim iz naučne fantastike (poput dela Philip K. Dick i Frank Herbert). Potrebu za fotografisanje osim toga često dobijam iz sasvim običnih, svakodnevnih stvari i događaja. Ipak, moram priznati,  drugima često deluje da su moji najčešći motivi siromaštvo, odrazi, propadanje, zidovi, senke i oblici.  Stvar je u tome što obožavam da fotografišem na ulici. Običaj mi je da šetam držeći fotoaparat u rukama i kada mi nešto zapadne za oko, zaustavljam se da to slikam. Nemam bolje objašnjenje niti neko opravdanje u vezi sa tim. Stvari koje radim dešavaju mi se same po sebi. Beležim ono što vidim…


Svi smo mi “Amerikanci u Parizu

Beograd nije Pariz. Ali svako od nas jeste, ili makar treba da živi svoje snove poput “Amerikanca u Parizu”. Da biste iste ostvarili to gde ste ne igra neku veliku ulogu. Važnije je da ne prestajete da sanjate, jer su ti snovi ono zbog čega vredi živeti. Kada zaboravite zbog čega radite to što radite i prepustite se rutini, možete da prestanete da iščekujete dan kada ćete umreti. Zvanično, već ste mrtvi. Ostatak života je tek puko iščekivanje…

 

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar