Prosize kapsule

Mobthrow – s/t (2011)

Foto: Flickr.com

Mobthrow je projekat holandskog umetnika, producenta i muzičara Angelosa, koji je svojim radovima već dobrano uspeo da protrese evropsku elektronsku scenu. Dodamo li da je čovek viđeni matematičar, svakako možemo biti sigurni da njegov self titled album može ponuditi sve osim dosade.

Projekat o kojem govorimo može se svrstati u ono što je ovih dana poznato kao deathstep, elektronsko mračnjaštvo kakvom bi čak i Tricky vrlo teško mogao prići, sa Massive Attackom ili bez. Pumpajući spori i teški ritmovi preliveni tamnim elektronskim slojevima nabijaju tenziju tokom svih 48 minuta, koliko traje ploča. Rainwolf, Angel Eyes, Desert City Rising…koju god od 11 numera zavrtite u plejeru, uočićete mračnu nit koja vezuje materijal ušuškan negde između velikana breakbeata/dubstepa Noisie, sa jedne, i skandinavske IDM škole oličene u sastavu Covenant, sa druge strane.

Iako se danas gotovo svi igraju dubstepa, od Katty Perry do Kanye Westa, malo ko uspeva da na kvalitetan način tu priču podigne na viši nivo. Uspevaju donekle Pendulum i pomenuta Noisia, ali se prave stvari, kao i uvek, dešavaju daleko od očiju mejnstrim javnosti, tamo gde deluju Mobthrow, Burial ili Unicorn Kid.

Doprinos lucidnog holandskog multiinstrumentaliste u tom smislu je vrlo važan, naročito zato što se otisnuo na teren totalne depresije koja do sada nije bila toliko rabljena, a koja se u kombinaciji sa tribalnom ritmikom, podivljalim saksofonskim free-jazz deonicama i uečatljivim orijentalnim vokalnim sekvencama očitava kao izuzetno uzbudljiv spoj naizgled nespojivih elemenata.

Počeci dubstepa, žanra srodnog drum ’n’ bassu vezuju se za 1998. godinu, kada je u južnom Londonu nekolicina izvođača ukrstila dub remikse sa 2-step garažnim snimcima. Tako je nastao elektronski žanr koji je od samih početaka bio vrlo mračan i težak. Takav je i danas, uz komercijalne derivate koji su se razvili tokom trinaestogodišnje istorije pravca.

Kompleksne i slojevite ploče nisu toliko česte u eri kada muzičkom scenom vladaju plitkost 50 centa i banalnost Bijonse i Dženifer Lopez. Ili, možda, samo treba zagrebati malo dublje. Sve je tu, samo treba skinuti pokoricu ozloglašenog konzumerizma i dopreti do nečega što je zaista i dalje u stanju da dotakne i uzdrma slušaoca. Mobthrow je upravo na toj stazi i ostavlja prilično duboke tragove i brazgotine. Trajne.

 

 

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar