Prosize kapsule

Putopis iz Sirije-Emina, kajmak i šargarepa

Dogovor je pao. Idemo u Siriju, bez ikakvog motiva i krajnjeg cilja, idemo da vidimo sve ono o čemu smo čuli od našeg druga Nura, koji je inače Palestinac.

Zora, 05.00 sati. Sa autobuske stanice u Beogradu krećemo put Sofije, do koje smo se vozili narednih pet sati. Dok smo čekali transfer u drugi autobus, iskoristili smo priliku da malo švrljnemo po gradu, verovatno ima da se vidi što šta, ali vreme nam je dozvolilo tek da svratimo u jednu pravoslavnu crkvu i grad pogledamo panoramski iz taksija, kako to obično biva kad nekuda idete turistički.

Sve gledate panoramski, da biste stekli lepšu sliku grada ili države u kojoj ste, a one gore stvari vam ostavljaju kada dođete u individualnu posetu i tek onda shvatite da se mi zapravo nimalo ne razlikujemo od ostatka sveta i Evrope kojoj toliko težimo.

Jastuci i „ušrafljeni“ osmeh

Ubrzo smo se ukrcali u autobus arapskog prevoznika, koji je imao veoma interesantnu unutrašnjost. Smeštaj je bio drugačiji nego u drugim autobusima. Dva sedišta jedno do drugog sa udobnim jastucima za ispod glave, za ispod ruku, za ispod nogu, totalno mekano i komforno, pa prolaz i samo jedno sedište sa leve strane koje je isto tako udobno i komforno.

Tokom puta, kroz autobus više puta prolazi nasmejani stjuard koji nas nudi kafom, čajem, sokom, vodom ili nekim nacionalnim slatkišem, sve to kako bismo se okrepili na napornom putu.

 

Ni ulice Damaska nisu pošteđene gužvi

Preko Plovdiva, starog i veoma lepog grada, ušli smo u Tursku, gde je put naporan, ali česte pauze u luksuznim usputnim stanicama su naš premor koliko-toliko osvežavale.

Granica

Konačno granica sa Sirijom , sama pomisao da se bližimo našem cilju činila je da u nama proradi adrenalin tako da se umor za trenutak izgubio.

Iz Damaska je nemoguće vratiti se bez suvenira

Prvi susret sa Arapima bio je na granici. Gledali su nas čudno, strogo ali i ljubazno, kada su videli pasoše na kojima piše Jugoslavija, još više bi se obradovali. Jer, nekada je crveni pasoš imao veliku važnost u celom svetu, a sada je tek samo obična putna isprava, ponekad ni to, jer i pored toga morate da dajete sve podatke koji dosežu do broja cipela i donjeg veša. Ali šta mi sad tu da radimo?

Džamije su, logično, na svakom koraku

Stigli smo u Alep, drugi po veličini grad u Siriji, gde smo prešli u autobus koji nas je vozio do krajnje destinacije Damaska.

Hodža u pet ujutru

Smestili smo se u hotel Damask. Apartman je u orijentalnom stilu, dnevni boravak nema nameštaj već jastuke i dušeke na podu, a pogled se pruža u pravcu jedne od brojnih džamija.

Odmah nam je bilo jasno da od dugog spavanja ujutru neće biti ništa, jer poziv Hodže u pet ujutru, uz poziv za molitvu koji se čuje preko razglasa, nikako nije inspirativan za nastavak spavanja. Mislim kako bi nam sada oni luksuzni autobusi sa ušrafljenim osmehom stjuarta i te kako dobro došli.

Stari zanati još uvek cvetaju u Siriji

Damask, glavni grad. Ima oko šesti miliona stanovnika i mnogo toga za videti, od gradskog muzeja, nacionalnog muzeja, centralnih trgova, čuvene džamije Omejada, u koju će, prema predanju, da sleti Isus Hrist, i u kojoj je sahranjena glava Sv. Jovana krstitelja, pa sve do prelepih starih uskih ulica u kojima miriše jasmin koji obično zaliva neka „Emina“. Tu su i razni začini i duvan iz nargila, a vrlo je moćan osećaj pušiti „šišu“, a da vas niko zbog toga ne gleda kao da ste gubavi.

Miris i ukus

Probati nacionalna sirijska jela, nešto je što je neizostavno. Obogaćena su raznim ukusima i mirisima, a prelepe salate i voće su neizostavni deo svakog obroka. Ono što je na nas ostavilo poseban utisak je da kod njih šargarepa spada u red voća, da se kajmak služi kao poslastica, a tu su i sveže ceđeni sokovi koji se prave od svežeg voća na licu mesta u velikim kriglama. Dakle, nije u pitanju smućkani koncentrat bundeve, mada je ponekad i to luksuz.

Sirijski narodni muzej

Obišli smo medicinski fakultet  i univerzitetski grad i saznali da je u Siriji školovanje besplatno, što se za Srbiju ne može reći, s obzirom da školovanje košta k’o Svetog Petra kajgana, a na kraju opet „metla u šake“ i u Gradsku čistoću.

Sve u svemu, Sirija je živopisna i koloritna zemlja, obavijena zanimljivim mirisima i ukusima. Vredi posetiti, videti i osetiti, ali i poneti uspomene za dane koji će biti manje lepi i ne tako šareni kao sirijski. Za svaki slučaj.

Koautor teksta: Željko Vlaisavljević

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

3 komentara na “Putopis iz Sirije-Emina, kajmak i šargarepa

  1. Tekst je super! Prosto poželim da putujem i ja tamo, šteta je sto su tamo nemiri. Sirija je jedna od kolevki civilizacije! Bravo za autore teksta!

Ostavite komentar