Prosize kapsule

Whitesnake – Forevermore (2011)

Da  li se neko seća  šta to beše Hard rock? Ne, ne mislimo na ove nove tinejdž bendove sa MTV-a, mislimo na onaj pravi stari Hard rock, znate već, dugačak gitarski solo, brze živahne pesme, pevač koji može da otpeva neverovatno visoke tonove.

Nekako je rok muzika od pojavljivanja grandža postala defanzivna, svi stari Hard rock bendovi (Bon Jovi, Kiss, Aerosmith,…) okrenuli su se laganim rok baladama, pesmama sa sporim tempom. Dobro, možda to ide i s godinama, ne možemo da očekujemo da ce Jon Bonjovi imati istu energiju na sceni sada kad ima 50, kao kad je imao 25 godina. Ali sva sreća, i dalje imamo Davida Coverdalea i njegov bend Whitesnake, koji je ove godine sa albumom Forevermore očitao pravu lekciju iz teškog rokanja.

Nakon odlaska iz Deep Purple, Davidu je pala na pamet pomalo bolesna, ali jako originalna ideja da osnuje bend koji će nazvati po muškom polnom organu. Sve ostalo je istorija.

Whitesnake je počeo kao bluz bend, imao gitaristu koji je svirao slide-gitaru, a kako je muzika godinama postajala sve glasnija i glasnija, tako je i Whitesnake bivao glasniji. Već krajem 80-ih, bili su bend koji je imao dvojicu gitarista, preopoznatljiv imidž i spotove koji su se danonoćno vrteli po MTV-u.  Od tada su imali dosta uspona i padova, ali sa albumom Forevermore, Coverdale je pokazao da mu ni posle skoro četiri decenije na sceni nema ravnog.

Šta to beše Hard Rock?

U istoriji Bele zmije bilo je čestih promena zvuka, a ovaj album sadrži pomalo od svega toga. Imamo pesama koji podsećaju na rane radove benda s kraja sedamdesetih, a sa druge strane tu su i pesme koje su nalik onima sa čuvenog albuma iz 1987, koji je imao najveći uspeh i koji je prodat u milionskom tiražu.

Pesme „Fare the well“ i „Easier said then done“ rađene su upravo u duhu 80-ih, podsećaju na čuvene klasike kao sto su „Here I go again“ ili „Is this love“. Tih godina bile su popularne nesto snažnije balade, pa su muzički kritičari smislili naziv za takvu vrstu pesama – „power ballad“. Moćne balade su inače zastitni znak svih Hard rock bendova, to su one pesme uz koje se na koncertima obavezno drže upaljači ili telefoni.

U pesmi „Fare thee well“ Coverdale se obraća supruzi, i govori joj da je vreme da je napusti i ode tamo gde pripada (the stage), ali da ne tuguje jer će se vratiti. Naslovna numera Forevermore je do pola akustična, dok je druga polovina nešto brža.

Prvi singl „Love will set you free“ za koji je snilmljen spot, predstavlja modernu Hard rok kompoziciju, a Coverdale kaže da je to jos jedna autobiografska pesma.

My evil ways“ i „Steal your heart away“, imaju pomalo bezobraznu, hedonističku tematiku, opisuju  buran zivot jednog rokera, i sve sto scena donosi. Tu se vidi koliki je majstor Dag Oldridž, gitarista benda. Odavno niko nije odsvirao tako ubitačne solaže na albumu, kao sada Oldridž. Pesma

„Dogs in the streets“ je prava Heavy metal himna. To je ubedljivo najbrža stvar na albumu, za koju će vam biti zao ako je odšlusate, a ne pojačate svoj zvučnik do kraja. Dok je budete slušali, setićete se klasika kao sto su „Bad boys“ i „Children of the night“ uz koje se jednostavno, ne može mirno sedeti. Tu su i „All out of luck“ i „Tell me how“ koje nas vraćaju u vreme kada je bend tek počinjao sa radom, i kada nije bilo moguće snimiti pesmu koja neće imati dodir sa Bluesom. Do kraja ćete čuti i opustajuće numere kao što su „Love and treat me right“, „One of these days“, i „I need you(Shine a light).“

Albumom „Forevermore“, Coverdale je još jednom pokazao pravi primer kako se u muzici obrađuju teme kao što su ljubav i strast. U čitavom ovom koordinantnom sistemu muzičke konfuzije, gde dominiraju sladunjave numere i njihova idiotska retorika (hip-hop nebuloze, Justin Šećer i Lady Dragan), pravo je osveženje čuti tekstove koji su pisani iz dubine duše. Očigledno da i Amerika ima svoj Grand production (a on se zove MTV), ali nas, poklonike istinske muzike to ne zanima, nas ne interesuju njihovi kretenski spotovi od 20 miliona dolara, mi muziku ne gledamo, mi muziku SLUŠAMO.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

1 komentar on “Whitesnake – Forevermore (2011)

  1. Strashan album i svetla tacka na svetskoj muzickoj sceni. Iako fan Whtsnkea, moram da priznam da je ovaj album produkcijski vrlo sirov i nedovrsen, da ne kazem tehnicki neispravan. Jos se na Good to be Bad culo da David ima malo problema u zadnje vreme sa inspiracijom za tekstove. Na svu srecu gospodin Doug Aldrich zavrsava strasan posao sa zapaljivim rifovima i sve ostalo je nevazno.

Ostavite komentar