Prosize kapsule

Želja zvana “sesti u tramvaju”

Ulaziš u šesnaesti minut. Više se i ne trudiš da držiš kapke otvorenim. I dalje ništa. Je l’ glupo da sedneš na trotoar?Glupo je. A što? Jednostavno je glupo. A da se nasloniš na kantu? Samo malkice.Ovlaš. Još gluplje. Da čučneš? Na šta si onda seo? Na svoje noge. I to je glupo.

Da živiš u  nekoj normalnoj zemlji do sad bi imao svoj auto. Možda bi onda i imalo smisla tražiti posao pre tridesete. Ovako…sve je glupo. I posle „što piješ“? Od muke! Jok nego što voliš i što imaš vremena pa ne znaš šta ćeš!

Dok tako od kante stižeš do raspalog političkog sistema, u daljini ga nazireš. Vozač se izgleda setio Ivice i Marice pa probao da prati šine i vrati se na put sa koga je očigledno skrenuo pre jedno pola sata. Moliš Boga da imaš gde da sedneš. Ne, umrećeš danas, u tom tramvaju ako ne budeš seo. Još je jutros bilo hladno, ti se malo više natrontao a sad upekla zvezda. Do kuće odavde ima tri dana jahanja i danas je jednostavno taj dan kada ti ne možeš da stojiš.

Ulaziš i ugledaš prazno mesto! Lik naspram tebe vidi isto što i ti ali ti sedaš pre njega i uputiš mu jedan „sevaj!“ pogled. Aaaaa…osećaj je isti kao na wc šolji. Krevet ti  već izgleda kao realnost koju ćeš dočekati. Sve je spremno za poletanje. Vrata se zatvaraju…

Penzosi u GSP-u, uvek u dobroj kondiciji

I onda je vidiš. Bela, drhtava ruka hvata se za šipku. Paperjasta kosica pa jedan ceger…drugi, treći..četrnaesti. Posle jedno 10 minuta i ona se popela. Cela. I stoji tu nasred tramvaja. Sa srnećim pogledom i čeka. Ti znaš šta ona čeka. Džabe se okrećeš, nema nikog mlađeg. “NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!!!!!!“Ne vredi, niko te ne čuje. To vičeš u sebi. Sa ove strane tvoje utrobe čuće se jedno „EVO, SEDITE OVDE“.

Vrste morala

Na broj časova filozofije kojima sam prisustvovala, nisam preterano  ponosna ali sećam se nekog „autonomnog“ i „heteronomnog“ morala, ako tako beše. Ovaj prvi , to je valjda kad ti stvarno hoćeš da uradiš nešto dobro, zato što ti je eto tako ćef i jer si plemenito čeljade. Ovo drugo je kad nešto radiš da te tvoji u plemenu ne bi gledali kao „Indijanca“ a mnogo te zabole da to radiš. Kod mene u poslednje vreme izgleda sve pršti od ovog  drugog. Pa imamo i mi mladi dušu! I dupe za sedenje! Dođe mi da pitam bakicu:“A gde ste Vi to, madam, pošli u tri popdne po ovoj sidži? Za pijacu, penziju i lekove ste  zakasnili jedno sedam sati! Da se hoda može a?!Al’ da se stojiiiii“….I imala bih pravo da pitam jer stalno svima ustajem!Ajde ove trudnice, ranjeni i sitna deca. Ali sitna! Ne hibridna! I deca-ne studenti!

Ako su preživeli rastanak od učiteljice vreme je i za rastanak od sigurnog mesta u gradskom prevozu. A što volim ove mame što moraju da ih uzmu u krilo… Mogu i ja da ga uzmem u krilo ako je baš toliko zapelo! I još kad nema ni „hvala“ jer se kao podrazumeva da ćeš da im ustaneš!

Načini suočavanja sa moralom

Nije da sam ja sad mečka i da baš moram da sedim.Ali dođe i meni brate takav dan! Moram da priznam ali za te dane od skoro koristim jedinstvenu strategiju za izbegavanje ovakvih situacija. Ovako:

Kao prvo, ako možeš da biraš, nikada ne sedaj na sedišta odmah iza vrata. Ni sa jedne ni sa druge strane prevoznog sredstva. Tako si na samom udaru novih putnika koji idu pravo na tebe.

Drugo, uvek sedi do prozora. Što si više zabijen i ušuškan u gužvu manje je logično da ti treba da se probijaš kroz nju da bi nekome ustupio mesto.

Treće,zevaj kroz prozor. Bleni, k’o turista. Dok ti se vrat ne iskrivi. Ovo je bitno jer ti obezbeđuje alibi za to što nisi video da treba da ustaneš  nekome.

Zevaj u telefon, ali NIKAKO u vrata kada ulaze novi putnici

Uvek možeš da čitaš knjigu, novine, čačkaš telefon ali šta god da radiš nikako ne gledaj u vrata kad autobus staje na stanici.

I sve tako mislim za penzose „đuskaju šah i gledaju Turke po ceo dan“ ali ja to ne mogu da znam. Ko zna koja je muka njega naterala da se klacka. I opet će da mi uđe neko sa „bambi“ facom i ja ću naravno opet da ustanem. Bilo zbog ovog prvog, bilo zbog ovog drugog morala. U svakom slučaju, ustaj dok još možeš. Ko zna, možda nećeš ni da trepneš a već će tebi da ustupaju mesto.A da, izvini. Do tad ćeš imati svoj auto i ličnog vozača.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar