Prosize kapsule

Derbi na daljinski

Usled nedostatka ratova u našoj zemlji, krvožedni adolescenti, mladići i zakasnele pubertetlije morali su da se snalaze. U Legiju stranaca primaju samo najizdržljivije i najspremnije, u Al Kaidu samo samoubice a u marince se ne ide iz principa… Pa šta može da uradi prosečan Srbin, koji je navikao da uvek ima „neko ko je daleko” ali nam uništava državu, truje nas, odvodi omladinu?

Uvek je nekoga bilo, a u zavisnosti od godišta Srbende, zavisi i ciljna omražena grupa. Pa su to bili redom : Turci, Austrougari (o jednom trošku mrzite i Mađare i Austrijance), Nemci, Hrvati, Muslimani, Amerikanci, Šiptari… I sad ništa! Mir, sa svima smo dobri! E, pa teško… Ostali smo sami sebi da se pomrzimo kad je najteže.

Nekada smo se tako lepo klali sa Turcima...

Dugo se tragalo za tim što može toliko da nas zavadi i da počnemo da se bez reči ubijamo, mrzimo, linčujemo. Bilo je raznih ideja, pokušavali su da nas podele na pristalice Rusije i Amerike, na četnike i komuniste, ali nekim čudom bi se na kraju uvek nekako složili, bolelo bi nas uvo za ove druge i ponovo bi živeli u miru prouzrokovanim našom ravnodušnošću. Ali nismo mi na takvo dosadno stanje navikli, moralo je nešto da se promeni i počela je potraga za nečim sto će nas toliko podeliti da čim se prepoznamo na ulici dodje do okršaja.

Tog momenta su gore navedeni „junaci“ otkrili fudbal! Društvenu igru okruglim predmetom na travnatoj površini… Ali nije to obična igra. To je igra toliko omiljena među muškarcima, da je mnogi toliko vole, da bi  dali život za boje svog kluba… A kad ima takvih, uvek ima i onih koji će im pomoći u tom „herojskom“ činu!

...ali danas imamo mnogo bolju zabavu

Kod nas te boje postoje u dve kombinacije sa belom – crna i crvena. Kada postanete pripadnik neke od popularnih navijackih sekcija u okviru „večitih, kod vas se najpre izoštrava čulo vida, tačnije njegova sposobnost da detektuje protivnički šal na što većim udaljenostima. Da, teško da se moze uočiti obeležje omiljenog kluba, koliko se brzo uočava isto od suparničkog. I to je povod. Ama baš ništa vam više ne treba da iskoristite kao razlog testiranja vašeg đona na tuđim zubima. Samo kažete „ku*čio se u našem kraju“.

I groznica se brzo proširila, postalo je toliko popularno biti „navijač da su prvo nastajali „navijači“ pa tek onda fudbalski klubovi. Lako je klub osnovati, daj da vidimo šta nas krvlju hrani.

Za početak je bilo bitno dati grupi zvučno ime. Vrlo retko je to naša reč, uglavnom naziv nema veze ni sa fudbalom, ni sa sportom ni sa klubom, ali lepo zvuči. Zvuči opasno. Onda sve ostalo ide lakše, klinci se isprimaju, daju pare za obeležja, pirotehniku, hladno oružje. I eto, dok ste rekli „Derbi“, već ste oformili grupu koja je na gotovs spremna da skače po automobilima ukoliko se raspada zemlja, ili ako treba nešto da išara, zapali, otpeva.

Ponekad se pošibamo sa "kerovima"...

Na neki čudan način, fudbal je spojio „patriotizam“ i „ratnički duh”, tako da je i sam nestao u sintezi ta dva pojma. Najbolji primer za to su ratovi i ubistva među navijačima istog kluba, tuče na tribinama, presretanja kad je sezona uveliko završena i mržnja prema rivalu koja premašuje ljubav prema matičnom klubu. Tužna je činjenica da mladi očevi ne dovode svoje za-fudbal-tek-zainteresovane-sinove na stadion iz straha. Tužno je i to što na tribinama najviše ljudi zna sve navijačke pesme, ali zato ne zna ni igrače ni istoriju svog kluba, a slabo stoji i sa fudbalskim pravilima.

Ipak…ohrabrujuće je to što polako naš fudbal umire, klubovi bez rezultata postaju klubovi bez profita a onda ostaju i bez „navijača“, pa će možda jednog dana fudbal prestati da bude izgovor za mržnju među Srbima, a oni kojima je do toga stalo, svoje frustracije preusmeriće na neki drugi društveni aspekt. Uz „Večite“ će ostati ljudi kojima je taj klub u srcu, ljudi poput onih koji su pre tridesetak godina svi izmešani gledali Derbi, a najgore što je moglo da se desi je da neko dobije „ćušku“ jer neće da plati pivo posle utakmice u „čast“ poraza svog kluba.

...ali smo inače fini momci.

Do tada će se derbi gledati na TV-u, iz fotelje, i slabo šta tu može da se promeni. A možda jednog dana neko ipak proda taj televizor i kupi kartu za svetinju srpskog fudbala…i povede sina sa sobom.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

5 komentara na “Derbi na daljinski

  1. Ne svidja mi se zakljucak i kraj teksta jer se i pre tridesetak godina dobro znalo za peglanje medju navijacima. A i sad su na istoku bili izmesani ovi zabranjeni Partizanovi proterani sa juga i Zvezdini. I nikom nista. Podela ima, ima i mrznje, ali to je za one koji ne dolaze da bi navijali i gledali fudbal, vec za one koji su tu da bi odlucili ko ce biti glavni diler na tribini.

  2. Odvedite ih na livadu i dajte im palice.

    Samo brate raspali , udri kolko` jace mozes, ruka da ti otpadne, samo udri…
    Makljajte se do zore pa ko ostane…

    Nas pustite da zivimo normalno.

Ostavite komentar