Prosize kapsule

Skok u nepoznato

Bilo je to ovog leta, u julu mesecu. I sada, dok se prisećam, osećam kako me obuzimaju trnci iščekivanja, kao  te večeri. Tamno nebo, posuto  svetlucavim  zvezdama…Blagi vetar koji mi mrsi kosu donosi miris mora. Stojim na visini od 50 m. Pruža se pogled na celu rivijeru, hiljade svetala treperi u noci. Moj prvi bandži skok.

Dečko koji obezbeđuje skokove proverava da li sam dobro vezana. Pita me kako se osećam, daje uputstva i savete. Ako se plašiš, nemoj da gledaš. Normalno da ću da gledam, mislim se ja, pa makar crkla posle. Hladne su ti ruke, primećuje. Opusti  se. Ne mogu da budem opuštena kad je ispod mene samo tamno more, u koje skačem na glavu. Mnogo ljudi odustane u nekom trenutku, kaže on. Savlada ih strah. Ako ne smeš, još nije kasno da se predomsiliš.  Ja nisam jedna od tih, govorim mu uz osmeh.

Već me puca adrenalin, osećam kako mi gore obrazi. Na platou ispod mene se okuplja impozantna količina ljudi, čekaju da vide da li će se skok zaista dogoditi, škljocaju fotoaparatima. Čujem nekog Crnogorca kako urla svojim drugovima : „ Đevojka će da skoči! Žensko! Poluđelo sve! “ Sav je euforičan zbog te činjenice i ja počinjem da se smejem još jednoj od balkanskih predrasuda. Približi se kraju platforme. Stavi ruke iznad glave, kao da skačeš u bazen. Rekla si da hoćeš da te zaronim, upitno me gleda.

 Aham, klimam odsutno. Prstići preko ivice. Stoj tu koliko god vremena da ti treba. I kada budeš spremna…Samo se baci. I u tom trenutku se ponovo javio. Strah. Neznatna količnina davno zaboravljenog  straha od nepoznatog, od neuspeha.  Ne bih ga ni uočila, toliko sam dobro uspevala da ga kamufliram tokom godina. Strah od toga da nećeš biti dovoljno dobra, da nećeš ispuniti očekivanja, da nećeš uspeti na faksu, u poslu…

Strah i adrenalin, opasna kombinacija

Strah od prekida veze koja nije više ono što je nekada bila. Strah od ulaska u novu vezu, strah od prolaženja kroz gomilu različitih momenata dok ne shvatite da li uopšte vredi da se trudite. Strah od toga da li ćeš uvek biti u mogućnosti da se posvetiš svojim pravim prijateljima, strah da ne izneveriš ljude do kojih ti je stalo.  Kada sam bila mlađa, znao je da me parališe u trenutku. Ali onda sam naučila da ga ugušim u sebi, da mu ne dozvolim da ispliva na površinu.  A pošto je veoma povezan i sa emotivnom stranom naše ličnosti, dovelo  je do toga I da naučim da ugušim spostvena osećanja.

Volim da govorim za sebe da sam bezosećajna. Tako se predstvaljam svetu. Manje će te povređivati ako misle da te neke stvari ne dotiču, da ne osećaš sve toliko intenzivno da nekada boli. Da se plašiš da se otvoriš bilo kome jer si ranije toliko puta bila povređena. Ni u šta skroz ne veruješ, sve prihvataš sa izvesnom dozom rezerve.. Svaki dan se šminkaš. Ne da bi bila lepa, već da bi se sakrila. I onda slučajno sretneš nekog ko te samo pročita. Zagleda ti se u oči i protrese te od glave do pete. Ti se nešto trudiš da sačuvaš prvid, ali znaš da nema svrhe.

Ima osoba koje su u stanju da primate onu crnu tačkicu u tvom levom oku, odmah pored zenice, koja je toliko malena i za koju si i sama zaboravila da postoji. I shvatiš da si provaljena. Držiš branu u sebi netaknutu, ne dozvoljavaš da se probije, toliko si je debelo sagradila. Ali se ježiš od činjenice da neko zna za njeno postojanje. Znaš da neće ni pokušati da je dodirne, I to ti unosi dozu smirenosti.  Ali ti se ipak plašiš. Koliko god bila uverena u neke stvari, bojiš se da se ne prepustiš više nego što bi trebalo.  Iako znaš da nema šanse. Iako ti je srce zaključano sa tri brave i stoji u koferu za sitnice koje se trudiš da što ređe koristiš. Zato me je strah  i zveknuo baš sada, dok stojim nad ponorom i slušam kako se talasi u peni razbijaju o morski greben.

Sve se završi kad dotakneš površinu

Nije to strah od visine, ni od mogućih komplikacija koje mogu da se dese. To je od adrenalina, od milion pomešanih osećanja  i strasti koje se kovitlaju u meni. Ma neka ide život, mislim u sebi. Širim ruke i skačem u nepoznato. U svakom segmentu svog života. Dok letim kroz vazduh, čini mi se da pad traje minutima, dok  je zapravo u pitanju samo nekoliko sekundi. Tamna i zastrašujuća površina vode mi se približava neverovatnom brzinom i u tom nestvarnom trenutku shvatam da sam vrisnula ime koje nije trebalo. Ups.

Zatvaram oči i svom silinom udaram o površinu, nesnosna hladnoća mi obuzima telo, dok se borim da zadržim dah. Dok me vade iz vode i povlače nazad na platformu, osećam se pomalo ošamućeno. Negde u pozadini čujem aplauze i uzvike odobravanja koje ne razaznajem baš najbolje. Srećna sam i smejem se iako drhtim kao prut i pomalo mi je muka. I tada,  u tom trenutku sam shvatila da sam pobedila. Skočila u nepoznato i preživela da pričam o tome.  I dok nogama stajem na sigurnu podlogu, znam da ovo nije poslednji put. Opasni skokovi mi tek predstoje. Samo što je strah  bar privremeno ublažen.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar