Prosize kapsule

Iz dnevnika TV pretplatnika

Dragi dnevniče,

Kao mladi romantik, oduvek sam činio sve za ljubav. Voleo sam, ali nikada nisam poklekao pred njihovim povicima „domaćine oženi se“. Vrdao sam i vrdao. Izbeći ludi kamen za mene je bio pravi survivor . Gledao sam kako oko mene prolaze parovi,  srećni i zaljubljeni, ali ja to nisam želeo. Nikada i nisam bio preterano ambicizan. Uvek sam se osećao kao najslabija karika u društvu. Oko mene su ljudi maštali o svemu i svačemu, o boljem životu. Moj veliki brat je oduvek želeo da postane milioner, a sestra je htela da se uda u veliki dvor. Roditelji su maštali kako će jednog dana da nam stignu neki dolari (sa neba ili tako nešto, uglavnom bez motike) i kako će od tih para da naprave veliku farmu

Slabo sam se ja nadao tome. Retko ko je uopšte bio srećan u okolini, a malo je bilo onih koji bi vam pomogli. Jedan od retkih je bio moj rođak sa sela koji mi je stalno vikao „dođi na večeru“, u želji da će moći nekako da mi pomogne, ali slaba vajda i od njega. Imali smo neke komšije, kamiondžije, oni su fino živeli od svog posla. A ni to nije bilo Bog zna šta. Niko nije bio srećan. Kao da je svima falio taj mali deo koji bi upotpunio njihovu slagalicu i od njih napravio srećne ljude.

Gledajući sve to, ja sam rešio da promenim nešto. Rešio sam da pogledam sve svoje neprijatelje u oči i izađem im na crtu. Nije bilo lako. Pod visokim naponom sam krenuo u odlučujuću bitku. Na sve strane je bio šou program, ali ja sam stajao čvrsto, kao bela lađa koja lagano plovi nošena vrućim vetrom. A izazov je bio veliki, poput osvajanja piramide. One koji su sumnjali u mene pokušao sam da ubedim u to da ja bar za nešto imam talenat, ali nisu mi verovali. Znali su da sam odavno otpisan. Sputavali su me sve dok nisam konačno poklekao. Nisam imao kud, koža mi je postala tesna, i već u roku od 2 dana sam našao mladu i napravio svadbu. Mislio sam da je to rešenje mog problema, ali evo, pogledaj me sada – ne znam šta ću od muke a jedino što mi pada na pamet je da menjam ženu.

Kako čovek da ostane mirnih živaca?

Ne može se sa sigurnošću utvrditi poreklo, datum i autor gore navedenog teksta, ali po proceni stručnjaka to je Srbin, srednjih godina, koji je živeo i radio krajem prošlog i početkom ovog veka. Pripadao je srednjoj klasi, što znači da je imao samo jedan televizor u kući a najverovatnije i samo jedan daljinski. Svakog dana kada bi došao sa posla, seo bi u svoju fotelju i uključio svoj TV prijemnik. Listao je kanale do iznemoglosti, ne zadržavajući se ni na jednom predugo, a opet dovoljno da bude u toku. Gledao je serije, kvizove, rialitije, sve po malo. Do jednom. Tog dana je seo ispred svog jedinog prijatelja, u levu ruku je uzeo daljinski a u desnu pištolj. I krenuo je da lista.

Uporno je tražio smisao i rešenje ali ga nije bilo. Predao se, i palcem leve ruke je rešio te sitne probleme koji su mu igrali ispred očiju. Kažiprstom desne ruke je rešio sve ostale probleme.

Ukoliko za sebe možete da kažete da odgovarate profilu gore navedenog TV konzumenta, i ukoliko su vam poznati pojmovi koji se spominju u njegovom dnevniku, pomozite sebi. Ne dozvolite da ostanete bez tona i slike, već prvi sledeći put kada dođete sa posla, bez dvoumljenja upalite svoj TV. Moj savet je da koristite zippo upaljač i litar benzina.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar