Prosize kapsule

Živeti kao ratnik : Samuraj

Mnogo mitova, urbanih i drevnih, dolazi iz Japana. Samuraji nisu mit. Ratnici koji se javljaju u feudalnom Japanu imali su misiju – odbrana feudalca, plemića ili samog cara. To je bila srž njihove časti. Samuraja koji bi ostao bez časti, cekalo je samoubistvo.

Sve do kraja 19. veka bili su privilegovana ratnička klasa u Japanu, i morali su biti poštovani. Imali su pravo ubiti  svaku osobu koja im se drsko obratila ili ih napala. Retko su koristili to pravo.

Onda su krajem 19.veka došle reforme i Japan je dobio moderniju vojsku zapadnog tipa.
One koji su ostali verni maču, i dizali pobunu ”umirila” je vatra iz oružja nove vojske.

Istorija ih ne zaboravlja. Nekima su tihi ratnici časti ali su nazivani i  japanskim ”nacistima” , naročito u Zapadnoj Evropi.

Najveći cilj samuraja jeste odbrana gospodara!

”Nikada u svom životu nisam stavljao svoje iznad interesa mog gospodara. Čak i kad umrem, vratiću se u život sedam puta da čuvam kuću svog gospodara.” ( ”Hakagure”, knjiga jednog samuraja iz 18.veka)

Poseban odnos samuraj je imao prema smrti.

”Put samuraja  je put smrti. Svakog jutra odluči se kako ćeš umreti. Svake večeri osveži svoje misli razmišljajući o smrti.”

 Bilo je veoma važno da način na koji samuraj umire bude takav da ne ukalja čast. Nije smeo brinuti o smrti i rani, jer je to nečasno. U borbu se ide srčano i do kraja.

” Ko u borbu ulazi s mišlju da preživi, poginuće!”, verovali su.

Smrt nije najstrašnija za samuraja. Najstrašnije je ostati bez časti. A čak i onda treba izabrati časnu smrt.  Ritaul sepuku je nama poznat kao hara-kiri. ( hara – trbuh, kiru – seći)

Sepuku je časna smrt i može je izvesti samo samuraj. Zahtevao je nadljudsku snagu. Često je bio i kazna koju je samuraj morao izvršiti nad sobom.

Zanimljivo je da je samuraj pri ovom činu imao i ”pomagača”, koji je obično bio blizak prijatelj.

Zapravo, sepuku i nije samoubistvo u doslovnom smislu, već nanošenje bola sebi, rezovima po trbuhu, da bi pomagač nakon rezova sjekao glavu osuđenom samuraju.

Samuraj je vaspitavan spartanski. Odmah bi naučio od oca, da u osnovnim životnim funkcijama, kao sto su uzimanje hrane i polni čin ne sme tražiti zadovoljstvo i treba ih obavljati kao nužnost i što brže.

Figura oca svetlela je u svakom kutku samurajskog drustva. Tradicionalna japanska izreka kaže da su tri najveca fenomena života: zemljotres, vatra i otac.

Samuraji su svoju decu vrlo rano ”bacali u vatru”. Poznati ratnik, Kusonoki Masašige, koga je potomstvo duboko poštovalo kao ideal odanog samuraja, pošao je u jednu bezizlaznu bitku, a pratio ga je njegov sin Masacura, za koga se pričalo da nije imao više od deset godina.

Zene su u samurajskom drustvu imale podređen položaj. Samuraj je morao na prvo mesto stavljati svoju obavezu prema gospodaru, a zatim prema roditeljima. Malo mesta pripalo je romantici. Ninđo, tako su se zvala tanana osećanja koja se mogu razviti prema suprotnom polu. Ali ona nikako nije smela da ugrozi giri, tj. odanost i obavezu koja je najvažnija u ratničkom životu samuraja.

Pošto se seksualna vernost muža nije smatrala nekom posebnom vrlinom, ljubakanje s kurtizanama, ukoliko je bilo lakomisleno i nerazmetljivo, smatralo se samo jednim oblikom muške razonode.

Ipak, ozbiljniji arbitri o samurajskoj etici, i na ovo zadovoljstvo, ukoliko je ono bilo samo popuštanje sebi, gledali su s omalovažavanjem. Kao i u grčkim gradovima-državama, na žene se u samurajskom društvu gledalo kao na potencijalne ili stvarne majke, ili kao na neku vrstu objekta koji pruža fizička zadovoljstva.

Ali, ukoliko bi žena uspela da uznemiri muškarca — ma kakva ona bila — to bi se obično smatralo nedostojnom, čak i sramnom, nezgodom, čiji bi kraj mogao biti tragičan, izazvavši bar jedno ili dva samoubistva. Na takvo romantično zaljubljivanje gledalo se kao na giri-ninđo krizu neizmerljivih proporcija.

Sedam vekova dominirali su Japanom. Danas ”žive” u filmovima, u japanskim televizijskim serijama, u video igricama. Ili nije tako?

Ipak, tri neobična događaja sedamdesetih godina XX veka podsetila su nas da duh samuraja još živi. Novembra 1970. godine jedan od največih japanskih romanopisaca izvršio je harakiri. Marta 1974. jedan poručnik Carske armije pojavio se iz džungle Lubanga, na Filipinima, posle nekih tridesetak godina upornog sakrivanja. Marta 1976. jedan mladi glumac namerno je uništio avion udarivši u kuću u predgrađu Tokija, želeći da ubije ne samo sebe nego i vlasnika kuće koga je mrzeo i prezirao zbog navodne korupcije.

Bila je to svesno sprovedena operacija, kao što su u ratu činili  piloti-kamikaze, koji su se svesno ugledali na heroizam samuraja. Nijedan od ova tri događaja ne može da se shvati bez poznavanja samurajskog kodeksa.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar