Prosize kapsule

CSI Body Farm: Mesto gde smrt nije kraj, nego početak

Nekoliko ljudi se sastaje u šumi. Svako nosi neku vrećicu, džak ili ručni frižider. Prvi iz svoje torbe vadi ljudsku ruku, umotanu u najlon, otpakuje je, pali vatru od lišća, ćumura i drva i spušta ruku iz torbe u vatru.

Drugi uzima glavu iz ručnog frižidera i stavlja je na lišće. Treći iz gepeka izvlači nago telo starijeg muškarca, stavlja ga na zemlju. Četvrti član nije sa njima, on je ostao na radnom mestu, uzeo je ljudsku butnu kost, nekoliko sečiva, testera, noževa i sataru, i komada kosku… Ko su oni i čime se bave?

Njihov posao je naporan, prljav, mučan, većini nezamisliv, ali isto tako plemenit, društveno koristan i uzbudljiv. Oni su zaposleni u gradu Knoxville, u američkoj državi Tenesi, na istoimenom univerzitetu, koji se bavi istraživanjima iz oblasti kriminalistike i forenzičke antropologije. A radno mesto im je „Body Farm“, ili kako smo mi slobodno preveli – farma leševa.

Profesor William Bass

Cela priča je počela osamdesetih godina prošlog veka, dolaskom doktora Vilijama Basa na univerzitet u Tenesiju. On je bio angažovan na antropološkom odeljenju gde se izučavala forenzika, i izučavali su se ciklusi raspadanja ljudskih posmrtnih ostataka. Njemu su počeli da se obraćaju kriminolozi i forenzičari angažovani na raznim komplikovanim slučajevima i posle par godina rada i proučavanja, nastala je i prva „farma“.

Obzirom da naučnici nisu mogli precizno da saznaju mnoge ključne činjenice kada bi pronašli leš u poodmakloj fazi raspadanja (vreme smrti, uzrok, identitet, a vrlo često pol i starost), morali su nekako da posegnu za eksperimentalnom metodom, koja nije mogla nikako drugačije da se izvede, osim na pravim pravcatim leševima. Veliki broj naučnika, ljudi dobre volje i željnih da doprinesu boljem svetu i posle smrti, donirali su svoja tela ovoj ustanovi. I tako je nastala farma.

Uz saglasnost rodbine, naravno, tela su dopremana na univerzitet, zavedena u registar pod rednim brojem, radi zaštite privatnosti, a onda su bila prosleđena na farmu. I tu je počinjala prava „avantura“. Rečenica iz naslova teksta, može se u pravom smislu iskoristiti kao moto za sve one koji su donirali svoje telo u naučne svrhe…znajući da će mu se dogoditi razne stvari koje niko ne bi poželeo da mu se dogode sa posmrtnim ostacima.

I koliko je to krupna odluka, toliko je i ona kada odaberete da vam radno mesto bude Body Farm. A šta je to što čeka znatiželjne naučnike jakog stomaka na najmorbidnijoj farmi? Jedan od osnovnih zadataka je posmatranje tela u fazama raspadanja i beleženje ključnih karakteristika za svaku fazu. I tada se leševi ostavljaju u prirodno okruženje (šuma, lišće, zemlja, trava) i posmatra se tok njegovog raspada. Naučnici dolaze svakodnevno, uzimaju uzorke svih larvi, crva i buba koje se skupljaju na telo, beleže promene na telu, promenu boje, količinu raspada i neprijatne mirise.

I tako do poslednje faze kada od tela ostaje samo skelet, a do toga je stvarno dug put. Koliko god nam se činio taj posao odvratan, ipak, rezultati ovakvih istraživanja su od nemerljivog značaja u rasvetljivanju slučaja i vrlo često kod dokazivanja nevinosti nedužno okrivljenima, jer na osnovu podataka dobijenih na farmi, forenzičari mogu da utvrde vreme smrti sa preciznošću od dva do dvadesetak časova! Takođe, kada su u pitanju pronađene lobanje, na osnovu specijalnih tehnika i stručnjaka, radi se rekonstrukcija lica žrtve kako bi se lakše utvrdio njen identitet…a sve to su naučili vežbajući se na lobanjama koje su donirali oni koji su bili spremni da im glava bude nečija igračka par meseci.

Mnoga tela su završila u svežem betonu, i na njima su se trenirali psi i aparati koji služe za pronalaženje ljudskih ostataka. Na farmi se lako utvrđuje i da li je telo premeštano iz jedne sredinu u drugu, a sve to na osnovu muva i crva koji su karakteristični za određenu prirodnu sredinu i fazu raspadanja. Naučnici vrlo često komadaju tela i bave se samo određenim delovima.

Pa tako kosti ruke, noge i ostale duže kosti, dospevaju kod stručnjaka koji na njima prave kratke rezove svim vrstama sečiva ( noževima, testerama, satarama…), i beleže izgled reza koji je različit za svaku vrstu sečiva, i sa tim rezultatima upoređuju ostatke koje forenzičari pronađu, a koji su raskomadani od strane ubice. Na osnovu toga, sa velikom preciznošću se određuje vrsta sečiva, položaj zuba na testeri, broj zuba, pa čak i model! Delovi tela koji ne odu pod sečivo, odlaze u vatru. Istraživači prave male lomače na koje spuštaju delove tela i posmatraju reakciju mišića, kože, tetiva, kada se nalaze u vatri. I tu su došli do jednog vrlo važnog otkrića.

Naime, u slučaju jednog nerešenog zločina u kome je tročlana porodica izgorela u kući, nije se sumnjalo na namerno izazivanje požara. Međutim, ruke, koje su bile ugljenisane, pronađene su u opruženom položaju, a naučnici sa farme su utvrdili kako se svaki mišić kontrakuje na velikim temperaturama i udovi nam se savijaju…tako su dokazali da su žrtve bile vezane za vreme požara i vrlo brzo rešile ovaj slučaj.

Koliko god da su nam diskutabilne metode kojima se služe forenzičari sa farme, mora im se odati priznanje, jer daju rezultate. Niko od nas ne želi da ga posle smrti razvlače, pale i seckaju, ali zahvaljujući maloj grupi dobrovoljaca, svima koji su nečiji život okončali nasilno, susret sa pravdom je sve bliži. Šanse da izvršite savršeni zločin postaju sve manje, sve je više stvari koje će stručnjaci protumačiti kao trag, i zbog toga su scene iz popularnih serija CSI : Miami i CSI : NY, postale nešto što je realnost današnje forenzike a ne samo naučna fantastika.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

1 komentar on “CSI Body Farm: Mesto gde smrt nije kraj, nego početak

Ostavite komentar