Prosize kapsule

Čije babe zdravlje?

ili: Dan kada sam shvatio zašto je Kserks izgubio iako je pobedio

Foto: Blic.rs

Proslava 15 godišnjice mature koštala me je upale grla. Nisam se ni našljemao ko svet ove godine. Imunitet opao, kapci otežali, šuljevi se podgrejali od danonoćnog sedenja pred računarom. No, kod lekara sam odlučio da odem zbog prvog razloga – upale grla (šuljeve lakše trpim). I to one upale grla kod koje ti se čini da te svih 300 Leonidinih Spartanaca nabadaju kopljima u ždrelo svaki put kad uzmeš kašiku babine supe.

Bio je četvrtak. Prema pravilima ministarstva, nazvao sam Call Centar i pokušao da zakažem pregled. Naravno – nisam uspeo. Ljubazna gospođa mi je rekla da je sve popunjeno do ponedeljka. Gutajući bodljikavu knedlu i dalje mislim na Spartance, i pitam se da li bi trebalo da me prime ako je slučaj hitan. Mislim – meni je hitno… Leonida je poginuo braneći svoj položaj, plus zaustavio  je Kserksa i mahnitu persijsku vojsku.

Mislim i da je dobro da je grlo, da nisu šuljevi. Niko mene ne rezume u Kol centru. Ipak odlučim – odoh u Dom zdravlja, pa šta bude. Teško mi je brate…  Namestim facu kao Paja u Kamiondžijama kad treba ponovo da ide u prvi razred, pojavim se na šalteru, ispričam u čemu je stvar i sestra (medicinska) mi ljubazno kaže: ’Doktorka će vas primiti, samo malo sačekajte.’ Ja radostan, kontam uspeo sam gde ni Kserks nije. Čoveče, Spartanci će izgubiti i to sa minimumom žrtava sa persijske strane. I sednem ti ja da sačekamo malo.

Najpre sam blejao po čekaonici, ubedljivo najmlađi u viroznom prostoru bolnice. Prosek godina ostalih što čekaju jednak je proseku prosečnog posetioca Titovog groba za Dan Mladosti. Čekam. Ništa se ne dešava. Spartanci još bodu po mom vratu.  Uzimam smartfoun (malo „naduven“ pošto jedini u čekaonici imam „smartphone“) i krećem u folder sa igricama. Igram. Čekam. Ništa. Grlo me seče još jače. Oborio sam dva nova rekorda u Baunsu. Vazduh ustajao i težak. Izlazim ispred Doma zdravlja, rek’o ajde malo na klupicu, na sunce, malopre je ušao neko pre mene, još me neće prozvati.

Gledam u sunce. Spartanci su još tu, Leonida je besan. Sad kontam kako se Kserks osećao. I čekam i dalje.

Nakon dva sata (!?) i desetak pacijenata koji su venišovali u ordinaciji, dolazim do ljubazne sestre:

– Pajina faca postaje normalan look: „Oprostite, koliko još moram da čekam? Znate ne osećam se baš dobro?“

Kratak odgovor:

– „Gospodine, JA sam predala doktorki VAŠU knjižicu!!“

Šta sad, da ne pravim larmu, vratim se kulturno na svoje čekajuće mesto. Čekam ja njega i čeka ono mene. Opet. Solidno besan, gledam po čekaonici i vidim poster: PRAVA PACIJENTA i mislim se evo meni mog Efijalta (Grk koji je izdao Leonidu, prim aut.) Odem do postera, vidim broj, upisujem na telefon, stiskam zelenu tipku. Mislim se sad ću sve da im kažem direktno, onda ću da pređem na sestru na šalteru! Kad završim sa sestrom bogami ulećem i kod doktorice da joj saspem u lice sve Spartance iz grla i nosa. Kud puklo da puklo! Dosta mi je više! Gde god odeš neko te j***, dokle bre više?! Dokle, urlam i zapomažem u sebi na sav glas!!

Tu proradi kolektivno u meni (srpsko, ne persijsko). Pa šta sad, kad sam već čekao toliko, mogu još malo. Oguglao sam na bol, grlo više ni ne osećam. Kao da mi glava lebdi iznad tela. Mislim, šta imam od toga da se žalim i svađam, ionako će svi ostati gluvi na moje jauke i žalbe. A možda i neće – ipak krećem da ospem paljbu po belim mantilima!

Ustajem sa klupe da im j**** sve po redu po familiji, i čujem piskavi glasić koji proziva moje ime i prezime. Prvo sam zbunjen kako Kserks ima takav pičeći glas. Potom shvatam da je red stigao i do moje guše i osećam olakšanje. Ulazim uredan kod doktorke nakon nešto malo više od 3 (tri) sata čekanja. Lepo kažem što sam tu, jedno muklo AAAAA, udahnem duboko, dobijem recept za antibiotike, čaj, febricit, manje od 10 minuta pregelda. Pozdravim se najljubaznije, bolni osmeh, izađem. Do viđenja, hvala!

Na putu do kuće, ne bole me toliko Leonida i Spartanci. Boli me nešto drugo…  Kao i Kserks, i ja sam platio preveliku cenu da bi pobio Spartance. Odoh kući da oštrim koplje da imam pri sebi kad krenem sledeći put da predam knjižicu na šalter. Bah, da li je bitno uopšte?

©MuškiMagazin.com

Ostavite komentar