Prosize kapsule

Danas kada postajem muškarac

Gledam ove taze maturante pre nekoliko dana. Grupica se penjala uz ulicu Kralja Petra. Negde iz pravca donjeg Dorćola, desetak minuta pre no što su prošli pored lokala gde sam pijuckao espresso, čula se vika i galama. Razdrljeni i znojavi proneli su oblak alkoholnih isparenja, mešavnu psovki i pesme. Sa njima nekolike curice, takođe ušljemane, kao prateći vokali.

Još mi je ta slika bila sveža u sećanju, kada sam nekoliko dana posle, čitao novinske napise o broju devojaka i momaka koji su posle maturske večeri zaglavili na Urgentnom ili VMA na ispiranju stomaka. S jedne strane parada skupih odela i haljina za koje su roditelji morali da podižu kredit, a sa druge prljavi i ispovraćani manekeni na infuziji. Aj, da ostavimo cure, ovog puta i da se pozabavimo ponašanjem muškog dela srpske mladosti koja je polagala tzv „ispit zrelosti“.

Fraza nije samo izlizana, nije više samo jezički kliše, kič iz nužde netalentovanosti nekog novinara, ta sintagma „ispit zrelosti“ postala je opominjući sarkazam.

Budimo realni, mangupa je bilo i biće. Još više je onih koji tokom cele škole pokušavaju da se predstave kao mangupi iako im nije sasvim jasno šta bi ta odlika trebalo da znači. Da bi se shvatilo matursko kontuzovanje, mora se razumeti i krivotvorena etiketa mangupa koji fajront „ispita zrelosti“ obično dočekaju upišanih pantalona. Nisu to super šarmantni i inteligentni likovi tipa „lajanje na zvezde“ koji sporadično ili retko pribegavaju nasilju, piću i lakim drogama, znaju pomalo o poeziji i filozofiji, pikaju basket i nose starke. Neeee! Danas su to, što me strašno podseća na devedesete, „er maks“ fenseri, neznalice, siledžije, tatini sinovi koji na splavu troše prosečnu platu svog profesora.

I šta od njih, sa postdiplomskim poznavanjem poroka velegrada, očekivati te tempirane večeri, kada se sve karte bacaju na sto, kada se nosi najbolja garderoba, voze ćaletova kola ili limuzine od 15 metara, kada treba prvi put u cipalama koje žuljaju ko sam đavo odplesati sa razrednom?

Znam da ih je većina dok su izlazili iz stana, zagledajući sopstvenu priliku u sakou pomislila da zaista ulaze u svet muškaraca na velika vrata, sa gelom u kosi, mirišljavi i gordi. Bio bi to utešno lep kraj priče zvani uzaludno školovanje, ali se takvi hepiendovi retko dešavaju. Verujem da su mislili da će posle nekoliko boca najskupljeg pića, maltretiranja muzičara i razmetanja tatinim parama pokupiti najbolju cicu u generaciji i odjuriti prema horizontu (ili hotelu prim. aut.). Ali, tako se ne postaje muškarac. Hvala, to je sve za večeras. Možda neki drugi put…

Nije greh, ako i tada neki od dečaka o kojima pišem, isprane glave i stomaka shvati da svako, pre ili kasnije dobije ono što mu pripada. Da nije slučajno što je posle nedelju dana snimio onog štrebera koji se preko reda upisao na neki strani univerzitet i onu ( primera radi Marinu) koju nije uspeo da smuva uprkos četvorogodišnjim naporima zajedno, sumnjivo blizu. Da nije slučajno ni to što se, ubrzo posle mature stvorila jedna nova ekipa koja svoju budućnost pokušava da izgradi studirajući, baveći se nekim kreativnim stvarima, i sa koima se redovno viđaju one prirodnije, nasmejanije i vaspitanije devojke…

Nekoliko dana posle te maturske maskarade opet sam sedeo u istom kafeu u ulici Kralja Petra. Za stolom naspram mog sedeo je mladi par. Svako od po nekih 18 ili 19 godina. Lepi, pristojni, nasmejani, pričali su o budućnosti… O nekim putovanjima.

Dopala mi se ta slika. Ima nade.

 

©Muskimagazin.com

Ostavite komentar