Prosize kapsule

Kućni savet na srpski način

Kućni saveti su čudne živuljke. Sastavljeni najčešće od penzionera koji ispod oka gledaju čak i sebe ujutru kad ustanu, ili od besposlenih ljudi na zalasku života/karijere, oni predstavljaju kerbere na ulazu u šestospratne, osmospratne ili neke druge spratne HADOVE.

Da bi ušao bez problema, moraš da im se uredno prijaviš, da znaju ko si, šta si, odakle si, šta ’oćeš i koja si krvna grupa, zlu ne trebalo. Al’ to te pitaju samo ako ne izgledaš kao neko ko bi zbog mrkog pogleda otkinuo čoveku glavu, stavio mu je pod mišku i poslao ga da kupi cigare. Ako izgledaš iole pristojno, eto problema. U prvoj zgradi u kojoj sam živeo, gospodin precednik nam je došao na vrata sa polusatnom pričom kako smo nezgodno parkirali kola ispred zgrade, te blokirali izlaz, komšije se bune, međublokovski incident na pomolu…stvar je završena tako što sam čoveku rekao da mi uopšte nemamo kola (što je istina), na šta je on bio prilično iznenađen i pogledao me jednim „A jeste li sigurni?“ pogledom. Doš’o čovek da ISPIPA STVAR, al’ se malo zajeb’o kod inputa i autputa svoje akcije.

U drugoj zgradi smo se sa kućnim savetom krljali na krv i nož, što zbog duplog održavanja koje nismo hteli da plaćamo, što zbog nekog lifta, koji je trebalo da plaća gazda, a nije, uglavnom, oni su bili prilično militantni. Teta Rosa i Onaj Brkati Sa Našeg Sprata bi, da su živeli u to vreme (a možda i jesu, kad malo bolje razmislim), bili odličan kadar za Gestapo ili Vafen SS, zavisno od resursa koji bi im bili stavljeni na raspolaganje. Prilično sam siguran da to dvoje umeju da barataju srednjevekovnim instrumentima za mučenje, ali i vatrenim i hladnim oružjem, kao i najsofisticiranijim nacističkim metodama psihološkog zlostavljanja. Na relaciji Ja-Onaj Brkati Sa Našeg Sprata pominjanje mile majke je bila uobičajena pojava, a naročito je bilo zabavno kad bismo zajedno bili u tom jednom liftu koji je radio, a za koji je Brka ima pretenzije da nam zabrani da ga koristimo.

Treća zgrada, u kojoj sada živimo, je specifična, u tom smislu što su ovi ovde bolje tehnološki potkovani, pa nas zovu telefonom. To jest, zvali su jednom i tražili da odemo pred kućni savet da se PRIJAVIMO. Ne znam da li su nameravali i da nas isleđuju, ali cimerka je rekla da nećemo, na šta su oni pripretili da će zvati policiju.

„Zovite, baš me briga“, glasio je kraj razgovora.

Posle takvih iskustava, skontaš zapravo da skoro svaka zgrada u Beogradu (a verovatno i u Srbiji), osim svojih lokalnih ludaka i pijandura ispred dragstora, ima i svoj mini Gestapo, tajnu službu koja bdi i brine o popravljanju oluka. Što i nije toliko čudno. Vratimo se na početak priče. „Penzosi i besposleni matoraći“. Ljudi, dakle, koji su odrasli u Titovo vreme i ranije, u vreme kada je komšija potkazivao komšiju kako bi ga poslao na Goli Otok, u vreme kad se zbog pričanja političkih viceva išlo na dugogodišnju robiju, u vreme kada je brat četnik ubijao brata partizana i obratno. Paranoja, špijunski duh i konspirativnost predstavljaju integralne delove ličnosti većine ljudi koji pripadaju tim generacijama.

Zato je, kada vam dođu na vrata, najbolje da im polušapatom, konspirativno kažete da ste iz pouzdanih izvora saznali da su Tito i Sloba živi, te da će uskoro ponovo doći na vlast. Jer, nema ničeg boljeg od ponovnog davanja smisla genetski usađenoj paranoji i nade da će svevideći Očevi ipak videti sav taj trud oko špijuniranja komšiluka, te ga jednog dana bogato nagraditi.

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar