Prosize kapsule

Porodice su za slikanje, familije za sećanje!

Kada me je jednom brat od tetke predstavio kao rođaka, bio sam smrtno uvrijeđen. Ej!? Rođak?! Brat od rođene tetke da me tako predstavi. To rođak mi je tražilo i epitet daleki. Rođak je onaj znanac koji svrati kada je poslom ili školom u našem gradu. Starije uglavnom mrzi da ti objasne ko je, pa pominju osmo ili deveto koljeno. Poštuj, sretaj i ne pitaj!

Ali šta se desilo sa tom toplom srpskom familijarnošću? Je li ona veliki teret za moderne tokove koje nosi taj čuveni i sanjani Zapad? Mnogi se bacaju u te talase i ne misle šta bi mogli da izgube u toj vodi.

Moderni u svoj svojoj modernosti misle da je svojatanje prevaziđeno. Ostavljaju ga dokonim provincijalcima koji imaju vremena i duha za to nepotrebno zbližavanje. Ostao im je nedeljni ručak na koji idu samo pozvani, zvanični, tako savremeni i nimalo gladni.

,,Nemoj da se praviš Englez!”– nekada je bila prekora. A danas te kore: ,, Nisi dovoljno Englez! Suviše si Srbin! Previše Balkanac!”

Ne stidite se svog duha i tradicije! Ne gubite je, ne prodajte! Ako je izgubimo, izgubićemo sebe. Teško će nam pasti ogledalo!

Srpski domaćin i radža, ono na šta putnik namernik uvek može da računa

U Srbiji se svojata! Da! Naši stari su se ponosili time! Primali su u svoje domove široko i nezvanično! Toplo! To je čar i žar naših ognjišta! Umesto čaja u pet, pila se domaća, u svako doba. Svraćali su putnici namernici. Radoznale komšinice banule bi, u vrijeme i nevrijeme. O nama su pisali Petar Kočić i Branko Ćopić. Šta mi imamo sa tim ukočenim svijetom u engleskim i francuskim romanima!

Gledam reklame i medije uopšte, kako lijepo slikaju novu srpsku porodicu. Otac i majka sa dvoje djece. Dvoje. Ni manje ni više. Muško i žensko. Molim vas, ravnopravnost! Sve je besprekorno, za stolom i oko stola. Kuća blista, vode se skladni razgovori. Ako se prikažu baka i deka, imaju sve zube i nose bijele moderne džempere. I samo su u poseti, najavljeni, razumije se. To je lažna slika, koja se reklami oprašta. Ali negdje se gubi priznanje da naše porodice ne izgledaju tako. Da se najviše i najslađe priča za stolom. Da su bake i deke manje vitalni i više živopisni. Da je sve živopisnije. Da priče, žagor, živost ispunjavaju naše kuće. I neka smo manje evropejci, oni koje danas smatraju modernim. Jer tako smo manje ono što nismo!

Ne zatvarajmo se u ćelije! Nije nekulturno doći nenajavljen, nekulturno je ne dočekati svakog gosta kako dolikuje. Možda vam se nekad i neće svidjeti slika te, bučne familije, ali to je naša prilika. Jer porodice su za slikanje, a familije za sećanje!

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar