Prosize kapsule

Vreme…

Koliko je to poznato, stari moj, da sve na svetu počinje u ponedeljak. Ili sledeći ponedeljak, ako je danas ponedeljak. Ne mora baš uvek u ponedeljak, ljudi počinju stvari od Nove godine, od Božića, na Uskrs, posle slave, posle svadbe, posle rođendana, posle mora, kad legne plata. Ali uopšteno govoreći, početak znači- ponedeljak.

Neverovatan je broj kombinacija koju će izbaciti neuronska mreža prosečno inteligentnog pripadnika ljudske vrste kako bi opravdao svoje postojanje ili određenu akciju koja bi trebala da se odigra u budućnosti. Čovek je predodređen da parča vreme, da ga meri, postavlja čekpointe, zaokružuje i analizira kvartale, godine, decenije, vekove; obeležava punoletsva, bračne ugovore, čak u poslednje vreme vidim da klinci slave i mesečnice zabavljanja(!). Ideja beskonačnosti je čoveku neshvatljiva, strana, nepoznata, zastrašujuća i neprihvatljiva. Lakše je tražiti smislenosti u nametnutim vremenskim čekpointima nego svaki dan osećati svoju sitnu sedamdesetogodišnju smrtnu konačnost u beskrajnom okeanu sekundi, minuta, sati… Ljudima je lakše i da mere koliko dugo već ne puše, ne piju alkohol, ne drogiraju se…

Jedan nemački pisac primetio je jednu dosta zanimljivu stvar u vezi sa vremenom, a koju ću probati da što jednostavnije prepričam. Ne brini, ovo nije još jedna dovitljiva zaskočica-mudrolija sa istoka.

Naime, radi se o dva čoveka u kratkom periodu od godinu dana i na kraju života sa nekih sedamdesetak godina. Prvi se raspada po ceo dan, oblomovski gleda u plafon pola dana, pola dana sanjari, vuče se kroz vreme i svaki dan mu je prilično jednoličan i dosadan. Drugi čovek je neverovatno uposlen, ne postiže da uradi sve u toku jednog dana, tek što je svanulo i eto već pada mrak. Prvom čoveku će vreme na prvom čekpointu od godinu dana proteći kao izuzetno dug vremenski period. Drugom će, pak, godina dana proleteti tri puta brže, kao dlanom o dlan i eto prođe godina. Sad se, stari moj, pitaš zašto je vredno toliki imati ispunjene dane, kad ti vreme duže traje dok blejiš i raspadaš se ispred kompa svaki dan po ceo dan. Pa, na poslednjem čekpointu, posle cca. 70 godina, ovaj prvi imaće osećaj kao da mu je ceo život trajao jedan dan. Drugi čovek će imati osećaj kao da je svoje vreme zapravo produžavao time što ga je brže trošio. Tako će mu vreme života izgledati znatno duže nego čoveku u prvom slučaju.

Ali dokle ta ljudska muka i lupanje glave o poenti života, smrti i konačnosti. Na kraju ovakvih razmišljanja završićeš kao onaj lik Antoan Rokanten napadnut beživotnim predmetima sa slinom od želudačne kiseline u nosu.  Daj malo, stari, prepusti se svom instinktu postojanja. Tako nekako je govorio jedan američki pisac. Mislim, da li ti je ikada padalo na pamet koja je poenta života viskače, vrste zeca koja živi podno glečera na Andima u Peruu? Zašto se ovaj ružnjikavi glodar, za koga nikad nisi čuo: razmnožava, hrani, živi, opstaje? Koja je poenta života, recimo – lišaja? Šta je tek za njega vreme? Šta li je njemu na pameti za sledeći ponedeljak? Civilizacijski smo otrovani idejama egzistencije, poente, smisla. Realno, da mi neko sad kaže da kao gadna izraslina moram da provedem na jednom mestu na steni narednih pet-šest decenija, brzo bih izgubio volju za životom. Ali, ne i lišaj. On će izdržati svaki nalet vetra, kiše, mraza, vatre, ljudske noge – zarad samo još jednog sekunda opstanka, života. Shvati – život jednostavno jeste, bez početka i konca, bez zašto i zato što.

Mi, ljudi, stari moj, smo ti koji su napravili od vremena cirkus u kome ga rasparčavamo vatrometima, novim godinama, godišnjicama, duvanjem sveća, šenlučenjem i zdravicama. A, vreme ko vreme – samo jeste, bez početka i kraja, bez zato što ili zašto, sa ili bez života u njemu da ga meri i vrednuje.

 

©Muskimagazin.com

Slični tekstovi

Ostavite komentar