Dakle, posle ovih fotki možemo reći samo – da bog da ti dete izgledalo k’o bugarski maturant.

©Muskimagazin.com

Vitezovi su bili ratnici, naročito vezani za srednji vek, koji su se borili za plemiće, ili sami plemići koji su sledili kralja. Osim toga, zbog kodeksa ponašanja koji su morali poštovati, viteštvo ostaje i danas ideal za časno ophođenje u svakom aspektu života.

Još u starom Rimu znaju za reč vitez. Ali tek u srednjem veku i feudalnom sistemu, figura viteza postaje poznatija.

Izvorno: vitez je opremljen i naoružan ratnik na konju. Konjica je bila jako cenjena sve dok se nisu sve više upotrebljavali luk i strela i na kraju barut i vatreno oružje.

Kasnije se titula viteza odnosila na plemstvo i socijalni status. Tako i danas, postoji titula koja je u Velikoj Britaniji poznata kao ”ser” a koju dodeljuje monarh.

Vitezovi su ipak, u proslosti bili vezani za borbu, za časnu borbu.

Mnogi smatraju da su kodeksi časti na koje se obavezivao vitez zakletvom, više deo romantične legende nego stvarnosti.

Nisu smeli da oskrnave protivnika u svom besu; da ga ponize ma koliko da su nadmoćni nad njim ; nisu išli protiv nejači, dece, žena i starijih.

Biti vitez značilo je ratovati za ideale koji postaju svetinja.

Kodeksi su ga obavezivali da stremi vrlinama; a bili su naročito promovisani od strane crkve, koje je htela da od njih dobije ratnike za hrišćanstvo; što su dokazali i Krstaški ratovi.

Osvrnućemo se sada na dva reda vitezova: Templare, koji su obeležili svetsku istoriju, i na ” Viteški red Zmajeva”, čiji je pripadnik bio i sin cara Lazara, despot Stefan Lazarević.

Viteški red Templara

Iako poznatiji kao Templari, osnovani su kao ”Red siromašnih vitezova Hristovog i Solomonovog hrama” 1118.

Osnovani su sa namerom da pomognu novom Jerusalimskom carstvu da se održi pred napadima Muslimana , nakon prvog krstaškog pohoda.

Takođe su obezbeđivali i hodočasnike iz Evrope na putu ka oslobođenom Jerusalimu. Sastojali su se od teške konjice, lake konjice, farmera koji su brinuli o imovini reda i sveštenika koji su brinuli o duhovnim potrebama reda.

Sem u Palestini, borili su se u Španiji i Portugalu.

Poznati su bili i po bankarstvu, jer im je često poveravano blago Krstaša na čuvanje.

A posle krstaških ratova postaju poznati red bankara , donevši ogromno blago sa Istoka. Bili su poznati po zelenaštvu i velikim kamatama , pa su se kod njih zaduživali i vladari poput Jovana bez zemlje.

Filip Lepi je vladar koji im je došao glave. 1314. spalio je na lomači poslednjeg tzv ”velikog majstora” ovog reda Žak de Molea kao jeretika. Razlog je bio naravno da se oslobodi dužnika.

Mnogo je mitova vezano za Templare a jedan od najpoznatijih je onaj o svetom gralu. Naime, postoje verovanja da su oni pronašli sveti gral ( čudotvorni predmet, čaša iz koje je pio Isus na Tajnoj večeri) 1307.godine i odneli ga u Škotsku.

Knjiga Dena Brauna ”Da Vinčijev kod”, fikcija je na ovu temu koja je aktuelizovala ovaj red.

Zmajevi

”Viteški red Zmajeva” je osnovan po uzoru na red sv. Đordja. Red sv. Đordja osnovao je Miloš Oblić. Dvanaest vitezova imali su jedan cilj : ubistvo turskog sultana Murata I, a znak razpoznavanja bio im je zmaj na kacigama.

Jedini vitez koji je preživeo Kosovski boj postao je učitelj srpskog princa Stefana Lazarevića.

Stefan Lazarević je postao prvi član Vitezova Zmaja , koje je osnovao 1408. ugarski kralj Žigmund.

Cilj im je bio da štite Krst od njegovih neprijatelja, naročito Turaka. Posle Žigmundove smrti red je izgubio na važnosti. Njihov simbol uklopljen je u grb Nemanjića i postao je simbol despota Stefana.

Likovi iz priča

Ceo jedan srednjovekovni žanr poznat je kao viteški roman, a opisivao je podvige viteozova, njihovu plemenitost ali i borbu za naklonost dama. Možda su ovi romani bili umetnička preterivanja, koje je kritikovao Servantes  romanom ”’Don Kihot”, koji je druga po redu najprevođenija knjiga na svetu ( posle Biblije ).

Bilo kako bilo, možda sada i jesu samo legende i simboli, ali su vitezovi bili ratnici, koji su dali svoj pečat u krojenju istorije.

©Muskimagazin.com

]]> http://www.muskimagazin.com/2012/05/14/ziveti-kao-ratnik-vitez/feed/ 2 http://www.muskimagazin.com/2012/05/09/metallica-na-uscu-sibanje-za-sve-pare/ http://www.muskimagazin.com/2012/05/09/metallica-na-uscu-sibanje-za-sve-pare/#comments Wed, 09 May 2012 09:48:33 +0000 Nenad Milosavljević http://www.muskimagazin.com/?p=44698 Continue reading →]]>

Osam godina nakon prve posete, legendarni Bay Area thrasheri odlučili su da ponovo zasviraju u Beogradu. Može se konstatovati da su održali reč; te 2004. su se, naime, zapitali zašto im je, kog đavola, trebalo 25 godina da prvi put posete Srbiju i obećali da će im biti potrebno znatno manji protok vremena do sledeće posete.

Atmosferu je dodatno podgrejala i činjenica da set obuhvata kompletan Black album, čedo koje ih je vinulo u sam mejnstrim i od njih načinilo ime prepoznatljivo koliko i Madonino; jer, danas za Metallicu znaju svi, čak i oni koji pojma nemaju šta to ime znači.

Čudni su putevi gospodnji, a Metalllicini još čudniji. Bend koji je iz albuma u album uvek drastično evoluirao, ostavljajući prethodni izraz iza sebe bez osvrtanja, jasno je stavio svima do znanja da mu se živo jebe da li neko želi novi Master of Puppets ili još jedan Load. Radili su ono što su smatrali da treba u datom trenutku i ne sumnjam da bi bili u stanju da snime album sa Lou Reedom ukoliko bi to poželeli. A, da, to su nedavno i učinili.

A na Ušće se, kažu različiti podaci, sinoć sjatilo između 30 i 35 hiljada ljudi. Nikad više Metallica logoa na jednom mestu. U fan pitu najnapaljenija raja, a opet pitom neki narod, izaš’o sam posle koncerta sa Ušća k’o da sam u apoteci bio, a ne na metal koncertu.

U snake-pitu i prvim redovima gomila Bugara, jedan je mahao zastavom tri sata, pa ne bi da ga plaćaju za to, ali sa druge strane to i nije ništa čudno jer je reč o ekipi koja je Metallicu pratila i u Pragu, a putešestvije nastavljaju i na ostatku turneje. Dakle, oni najzagriženiji.

No, krenimo redom.

Francuska zver

Francuski sastav Gojira (izgovara se Gođira, da napomenemo pošto to proteklih dana beše nesavladiva enigma za većinu srpskih poslovično nepismenih medija) na scenu je izašao već nešto pre 18:30. Poznavaoci već znaju o kakvom je monstruoznom bendu reč. Ovo je jedan od najcenjenijih metal sastava mlađe generacije, surovost uobličena u monolitni progressive/death metal. Uprkos činjenici da su nastupali maltene tokom dana, što uz njihovu pojavu, zvuk i imidž nikako ne ide, Francuzi uspevaju da izvuku maksimum iz krajnje nezahvalnih okolnosti. Iako prekratak, njihov set je, može se reći, obuhvatio onu najelementarniju esenciju zvuka koji su gradili godinama. Potmuli Morbid Angel rifovi, tehnikalije i repetitivnost sa smislom, Meshuggah uticaji, sve to zaokruženo očekivano savršenim muzuciranjem pokazuje zašto Gojiru mnogi vide kao sledeći zaista veliki metal bend.

Oroborus, Heaviest Matter of the Universe, Flying Whales, L’Enfant Sauvage, Toxic Garbage Island i Vacuity spakovani su u nešto vise od pola sata kratkog, ali vrlo efektnog nastupa. Dovoljno da zadovolji radoznalost, ali ne i da utoli žeđ za njihovim celovečernjim nastupom koji će se, nadamo se, uskoro desiti i u našoj zemlji, ukoliko promoteri budu imali sluha.

Razočarenje

Machine Head na scenu izlaze nešto posle 19 časova. Ovaj sastav je u Beogradu prvi put nastupio 2004. godine, baš u periodu kada su albumom Through the Ashes of Empires pokušavali da se izvuku iz kreativne krize koja je postala i vise nego očigledna na albumu Supercharger. No, taj koncert bitan je i iz još jednog razloga: prethodne noći je, naime, u Ohaju tokom koncerta na stejdžu ubijen Dimebag Darell, gitarista legendarne Pantere i jedan od najkreativnijih gitarista u žanru ikad. Tako je Machine Head na koncertu sa fanovima iz Srbije obeležio ovaj tragičan momenat, što pevač Rob Flynn nije propustio da pomene na sinoćnjem nastupu.

No, to nije moglo mnogo da doprinese kvalitetu same svirke koja, mora se reći, nije bila na očekivanom nivou. Dva su razloga za to, prvo loš zvuk (neoprostivo na ovako velikom događaju), a drugo, set lista je bila sačinjena uglavnom od numera sa novijih albuma na kojima su Machine Head publici želeli da pokažu kako znaju da sviraju. Ti albumi, u prvom redu Blackening i Unto The Locust jesu dobri, ali za kućno slušanje. U koncertnom okruženju, međutim, pesme poput Darkness Within i I Am Hell mogu biti i te kako naporne. Dodamo li tome i činjenicu da je izostala legendarna numera Davidian, koju su MH svirali dan pre u Pragu, dolazimo do zaključka da će ovaj njihov gig vrlo brzo pasti u zaborav, a da ćemo uspomene i dalje evocirati sećanjem na fantastičan koncert na Beogradskom sajmu 2004. godine.

Thrash pre nego kaubojština

Oko 21:15 svetla se gase, a huk mase postaje nepodnošljiv. Valjda je to jedan od onih osećaja na koji se nikada ne navikneš, ma koliko puta ih doživeo. Uzbuđenje i jeza koje u takvim momentima prodrmaju čoveka jasno kažu da si baš tamo gde treba da budeš. A tu, u mraku pocepanom svetlima mobilnih telefona, Morriconeova tema Ecstasy of Gold ne čini da se osećaš manje tremarošom. Naprotiv, tenzija raste dok se na video bimovima smenjuju kadrovi filma “Dobar, loš, zao”.

A onda erupcija oduševljenja; na scenu iskaču matorci iz San Franciska i publiku časte numerom Hit The Lights sa prvenca Kill Em All. I nekako onda sasvim ima smisla to što je James Hattfield odenut kao da su thrash osamdesete ponovo tu. Prsluk prepun prišivača, među kojima dominira Motorhead, kao i opasač sačinjen od teške municije možda jesu deo pozerske ikonografije, ali svakako više prijaju od imidža olinjalih kauboja iz Load/Re-Load faze. Jer, jebiga, ovde se pije pivo, slemuje se i svira se air gitara uz jebačke rifove, ali se nikako lasom ne ganjaju volovi po novobeogradskim livadama.

Master of pupets, The Shortest Straw, For Whom The Bell Tolls i Battery u kratkim rezovima prave prelaz kroz karijeru benda pre nego što je na red došao famozni Crni album. Pauza je namenjena za kratak film o izdanju koje je prodato u 25 miliona primeraka i koje je i dan-danas stožer karijere Metallice. Možemo se sporiti oko toga da li je album dobar ili loš; možemo se sporiti i o tome šta bi bilo da nije snimljen; vrlo je verovatno, međutim, da bi Metallica danas bila tek jedan osrednji metal bend u međuvremenu ogrezao u alkoholu i countryju, te da metal ne bi imao jedan takav stožer koji uspešno odoleva vremenu, uprkos ne baš sjajnim novim albumima.

Sledećih sat vremena četvorka vrlo disciplinovano svira svih 60 i kusur minuta ovog klasika. Malo je reći da je uživanje slušati numere koje nikada ranije nisu izvedene uživo i to baca u senku čak i povremena Larsova ispadanja iz ritma, koja mu poslednjih godina polako postaju trademark. A Black album je jedan od onih, ma koliko komercijalan bio, koji se otkriva iznova i iznova i čije detalje možeš “provaliti” čak i posle decenija slušanja.

Lakoća kojom Metallica svira je adut koji oni vrlo vešto koriste. Ležernost pre nego mačizam koji ih je nekada krasio jako prija jer ne očekuješ baš od ljudi u godinama da se lože kao klinci. Metallica je odrasla sa svojom muzikom, a sada sa njom i stari onako lepo, poput Šona Konerija. I upravo ta skromnost se vrlo lepo uklapa sa raskošnim zvučnim i vizuelnim efektima. Eksplozije i svetlosni efekti u kombinaciji sa efektnim Black rifovima funkcionišu besprekorno. Feedback publike, bar u fan-pitu, osim u prvim redovima i nije bio preterano frenetičan. Izgleda da je dobar deo ljudi platio kartu da u miru odgleda koncert bez preterane tučnjave ili guranja, a u fan-pitu je bilo mesta za sve.

Za bis su ostavljene Fuel, One i Seek And Destroy, te se na neki način vraćamo istim putem koji smo i krenuli, nazad sve do prvog albuma.

I to je to, priča je zaokružena. Respektabilno vreme koje su članovi Metallice posvetili fanovima po završetku koncerta za svaku je pohvalu. Jer svaka reč, svaki pozdrav, svaka poklonjena bubnjarska palica ili trzalica, ma koliko bila predviđena protokolom, nekom će klincu u prvom redu značiti toliko da će sutradan verovatno i on svoju decu dovesti na neki sledeći Metallicin koncert, kao što su mnogi roditelji to učinili sinoć. A to je, bezrazložno optimistički gledano, možda jedan mali, ali svakako značajan korak ka oživljanju normalnih vrednosti u ovoj zemlji, oživljavanju moralnih kodova koji nisu odenuti u prekratke miniće i posađeni u krilo duplo starijeg matorca na splavu pored Dunava. Ako je i od jednog koncerta, dosta je.

©Muskimagazin.com

Živeti kao Spartanac bilo je isto što i živeti kao ratnik. Nije bilo izbora. Osnovno zanimanje spartanskih muškaraca, koji bi prošli test na rođenju, bio je rat.

Kad bi se dete rodilo, kupali bi ga u vinu. Oni koji ne prođu test, bivali bi okarakterisani kao slabašni i defektni. Bacani su sa litice u podnožje planine Tajget.  Za one koji bi ”preživeli  vino”,  tu bi priča samo počinjala.

Kratko u majčinom krilu

Do sedme godine , dete bi živelo sa majkom. Ali, ni tada nije moglo osetiti mnogo nežnosti. Nije ga smela oblačiti u specijalne dečje obuke kako mu se telo ne bi deformisalo,  ili dete učinilo razmaženim. Od deteta se u tom periodu sklanjalo sve što bi izazivalo strah ili plač.

Spartanke su bile stroge i uspešne u vaspitanju. Toliko da su ih zapošljavali i Atinjani.

Na rođenju su potapani u vino

Živeti kao Spartanac ili Spartanka, značilo je činiti sve za domovinu i njenu slavu. Tako su i Spartanke bile u službi ratnog polisa, koji je i danas sinonim za vojnu disciplinu i heroizam.

Kada su jednoj Spartanki javili, da je u jednom boju izgubila svih pet sinova, ona upita hladnokrvno : ”A pobedismo li ili ne?”

Obrazovanje na teretu države

Sa sedam godina, spartansko dete bivalo je prepušteno državnom vaspitanju ( Agoga ). Bili bi podeljeni u ”Ageles” ( bukvalan prevod : stada ). Tada bi za njih počinjala jos surovija disciplina.

Osnovna aktivnost bila je učenje rukovanja oružjem i borbe, ali i gimnastika, trčanje, bacanje diska itd.

Izlagani su gladi i studeni , kako bi što više očvrsli. Zanimljivo je da su pospešivani njihovi pokušaji da dođu do hrane krađom i tako nadoknade skromne zalihe koje su im bile dodeljivane. Ali oni koji bi bili uhvaćeni, bili bi i surovo kažnjeni.

Jeli su dosta meda. Mesec dana pre kraja obuke , učili bi da žive samo o medu ( ”mesec meda”).

Jednom godišnje su im testirali izdržljivost pred Artemidinim hramom u igri krađe sira dok su ih  nemilosrdno bičevali. One koji su izdržali bez kukanja i plača u toj igri, gde je ne malo njih umrlo, krunisali su lovorovim vencima.

Hranili su se medom, ali u borbama nisu bili tako "medeni"

Išli su bosi; kupali se u hladnim vodama reka, a i leti i zimi nosili isto ”odelo”, parče tkanine koje im je dodeljivala država jednom godišnje.

Od prikladnog obrazovanja , morali su znati samo osnovno : da čitaju i pišu; mada su se učili i kratkim, mudrim tzv ”lakonskim” odgovorima , ali i Homerovim stihovima.

”Punoletstvo” u dvadesetoj

Sa dvadeset godina bi završili Agogu, i to bi značilo dve stvari.

Početak vojne službe.

Brak.

Kada bi postao vojnik, Spartanac bi se pridruzio tzv. javnim klubovima od po 15 muškaraca sa kojima bi živeo u javnim barakama do 60-e godine. Sve je ovo uredio svojim zakonima Likurg, legendarni zakonodavac Sparte.

A supružnici su birani zanimljivo : mladići i devojke se zatvore u neku mračnu sobu i onda tako u mraku hvataju svoje buduće supružnike, bez predstave koga su uhvatili.

”Spartaaaaaaaaaaaa!”

Jedna od legendi o Spartancima kaže da su jednom prilikom dobili od Atinjana, svojih najvećih neprijatelja, oštru, preteću poruku koja je glasila:

“Ukoliko ne učinite ono što zahtevamo, povešćemo vojsku na vas i ako vas pobedimo, opljačkaćemo vam sva imanja, sravniti vaše gradove sa zemljom, a decu i žene porobiti.”

Hrabri Spartanski ratnici, poznati po svojim uspešnim vojevanjima, odgovorili su na poruku samo jednom rečju: “Ako…

Surovost kao srednje ime

Leonidini lakonski odgovori

Leonida je jedan od najpoznatijih Spartanaca koji ih je vodio u Termopilsku bitku. Kada su mu rekli da su neprijatelji blizu , odgovorio je : ”Odlično, i mi smo njima.”

Kada su mu rekli da ima premalo vojnika, nasuprot protivniku, odgovorio je : ” Imam ih i previše da umru!”

A kada su mu poručili da ce neprijateljske strele biti toliko brojne da će prekriti nebo, rekao je: ” Bolje, borićemo se u senci!” Takvog ”hlada” se nisu plašili Spartanci.

Spartanska slava

Sparta je bila jedan od najznačajnijih polisa u Grčkoj, koja je kao vojni polis, sa malim brojem stanovnika uspeo da pokori mnoge oblasti u čuvenom Peloponeskom ratu. Slava iz 4.veka p.n.e kasnije je izbledela, da bi ih u 7.v nove ere uništili Sloveni u svom prodoru na Peloponez.

1834. godine, na temeljima legendarnog grada izgrađeno je novo, savremenije naselje koje nosi isto ime.

Lakonski rečnik i ubojiti mač: Leonida

A ono što je ostalo od starog su legende i simbol vojnog razmišljanja i življenja. Živeti kao Spartanac jeste značilo živeti kao ratnik. Smrt u borbi bila je slavna u Sparti, a služiti domovini svrha življenja.

©Muskimagazin.com

Mnogo mitova, urbanih i drevnih, dolazi iz Japana. Samuraji nisu mit. Ratnici koji se javljaju u feudalnom Japanu imali su misiju – odbrana feudalca, plemića ili samog cara. To je bila srž njihove časti. Samuraja koji bi ostao bez časti, cekalo je samoubistvo.

Sve do kraja 19. veka bili su privilegovana ratnička klasa u Japanu, i morali su biti poštovani. Imali su pravo ubiti  svaku osobu koja im se drsko obratila ili ih napala. Retko su koristili to pravo.

Onda su krajem 19.veka došle reforme i Japan je dobio moderniju vojsku zapadnog tipa.
One koji su ostali verni maču, i dizali pobunu ”umirila” je vatra iz oružja nove vojske.

Istorija ih ne zaboravlja. Nekima su tihi ratnici časti ali su nazivani i  japanskim ”nacistima” , naročito u Zapadnoj Evropi.

Najveći cilj samuraja jeste odbrana gospodara!

”Nikada u svom životu nisam stavljao svoje iznad interesa mog gospodara. Čak i kad umrem, vratiću se u život sedam puta da čuvam kuću svog gospodara.” ( ”Hakagure”, knjiga jednog samuraja iz 18.veka)

Poseban odnos samuraj je imao prema smrti.

”Put samuraja  je put smrti. Svakog jutra odluči se kako ćeš umreti. Svake večeri osveži svoje misli razmišljajući o smrti.”

 Bilo je veoma važno da način na koji samuraj umire bude takav da ne ukalja čast. Nije smeo brinuti o smrti i rani, jer je to nečasno. U borbu se ide srčano i do kraja.

” Ko u borbu ulazi s mišlju da preživi, poginuće!”, verovali su.

Smrt nije najstrašnija za samuraja. Najstrašnije je ostati bez časti. A čak i onda treba izabrati časnu smrt.  Ritaul sepuku je nama poznat kao hara-kiri. ( hara – trbuh, kiru – seći)

Sepuku je časna smrt i može je izvesti samo samuraj. Zahtevao je nadljudsku snagu. Često je bio i kazna koju je samuraj morao izvršiti nad sobom.

Zanimljivo je da je samuraj pri ovom činu imao i ”pomagača”, koji je obično bio blizak prijatelj.

Zapravo, sepuku i nije samoubistvo u doslovnom smislu, već nanošenje bola sebi, rezovima po trbuhu, da bi pomagač nakon rezova sjekao glavu osuđenom samuraju.

Samuraj je vaspitavan spartanski. Odmah bi naučio od oca, da u osnovnim životnim funkcijama, kao sto su uzimanje hrane i polni čin ne sme tražiti zadovoljstvo i treba ih obavljati kao nužnost i što brže.

Figura oca svetlela je u svakom kutku samurajskog drustva. Tradicionalna japanska izreka kaže da su tri najveca fenomena života: zemljotres, vatra i otac.

Samuraji su svoju decu vrlo rano ”bacali u vatru”. Poznati ratnik, Kusonoki Masašige, koga je potomstvo duboko poštovalo kao ideal odanog samuraja, pošao je u jednu bezizlaznu bitku, a pratio ga je njegov sin Masacura, za koga se pričalo da nije imao više od deset godina.

Zene su u samurajskom drustvu imale podređen položaj. Samuraj je morao na prvo mesto stavljati svoju obavezu prema gospodaru, a zatim prema roditeljima. Malo mesta pripalo je romantici. Ninđo, tako su se zvala tanana osećanja koja se mogu razviti prema suprotnom polu. Ali ona nikako nije smela da ugrozi giri, tj. odanost i obavezu koja je najvažnija u ratničkom životu samuraja.

Pošto se seksualna vernost muža nije smatrala nekom posebnom vrlinom, ljubakanje s kurtizanama, ukoliko je bilo lakomisleno i nerazmetljivo, smatralo se samo jednim oblikom muške razonode.

Ipak, ozbiljniji arbitri o samurajskoj etici, i na ovo zadovoljstvo, ukoliko je ono bilo samo popuštanje sebi, gledali su s omalovažavanjem. Kao i u grčkim gradovima-državama, na žene se u samurajskom društvu gledalo kao na potencijalne ili stvarne majke, ili kao na neku vrstu objekta koji pruža fizička zadovoljstva.

Ali, ukoliko bi žena uspela da uznemiri muškarca — ma kakva ona bila — to bi se obično smatralo nedostojnom, čak i sramnom, nezgodom, čiji bi kraj mogao biti tragičan, izazvavši bar jedno ili dva samoubistva. Na takvo romantično zaljubljivanje gledalo se kao na giri-ninđo krizu neizmerljivih proporcija.

Sedam vekova dominirali su Japanom. Danas ”žive” u filmovima, u japanskim televizijskim serijama, u video igricama. Ili nije tako?

Ipak, tri neobična događaja sedamdesetih godina XX veka podsetila su nas da duh samuraja još živi. Novembra 1970. godine jedan od največih japanskih romanopisaca izvršio je harakiri. Marta 1974. jedan poručnik Carske armije pojavio se iz džungle Lubanga, na Filipinima, posle nekih tridesetak godina upornog sakrivanja. Marta 1976. jedan mladi glumac namerno je uništio avion udarivši u kuću u predgrađu Tokija, želeći da ubije ne samo sebe nego i vlasnika kuće koga je mrzeo i prezirao zbog navodne korupcije.

Bila je to svesno sprovedena operacija, kao što su u ratu činili  piloti-kamikaze, koji su se svesno ugledali na heroizam samuraja. Nijedan od ova tri događaja ne može da se shvati bez poznavanja samurajskog kodeksa.

©Muskimagazin.com

Tekst koji dolazi ispod ovakvog naslova, sigurno će nekog asocirati na pesmu našeg najpoznatijeg Mitra ( Mrkela se povukao još u prošlom veku), ali na žalost Mirićevih fanova, nećemo vam tumačiti njegov lyrics, nego ćemo se baviti pravim špijunima, onima koji su takođe među nama, ili su bar bili, a niko nije znao ni ko ih šalje, ni za koga rade, dok oni najbolji verovatno nisu nikada ni otkriveni i još špijuniraju…

Špijunski zanat se može svrstati u jedan od najstarijih, i prvobitna plemena su verovatno imala likove koji su prenosili svojim poglavarima kako se pali vatra, i šta da se radi sa ženkom nakon udaranja toljagom… Kasnija vremena su donela neku novu vrstu špijunaže, danas ne možemo ni da zamislimo na koje načine smo sve špijunirani (a jesmo sigurno!), pa zato možemo pouzdano da pričamo samo o nekim malo starijim i raskrinkanim špijunima…

Doba u kom su špijuni bili najtraženiji kadar je, naravno, period između dva svetska rata i period Hladnog rata. Možda zbog toga, i najveći i najpoznatiji špijuni dolaze upravo iz tada najvećih sila (SSSR, Velika Britanija, SAD…) Krenućemo do najbrojnijih a oni su svakako Sovjeti…

Čovek za koga nikada ne bi rekli da je špijun (a to vam govori da je bio uspešan) je upravo Klaus Fuhs. Rođen u Nemačkoj 1911. godine, ovaj teorijski fizičar je vrlo mudro primenio svoje znanje prirodnih nauka. Radio je na stvaranju atomske i hidrogenske bombe kao i na raznim fisijskim oružjima. Za vreme studiranja u Nemačkoj, priključio se Komunističkoj partiji Nemačke. Pri uspostavljanju nacističkog režima, prebegao je u Englesku, gde je ujedno i diploimirao. Tokom rata je špijunirao Britance i Amerikance, i prenosio Rusima. U Las Alamosu, u Novom Meksiku, je bio deo projekta Menhetn, a kasnije je Sovjetima pomogao u otkrivanju tačnog broja bojevih glava u posedu SAD-a.

Radio na razvoju naoružanja: Klaus Fuhs

Osuđen je u Britaniji za prenošenje vojnih tajni prijateljskim zemljama, i od predviđenih 14, odležao devet godina, a potom izašao kao slobodan čovek, odselio se u Nemačku i zauvek završio sa špijunskim poslovima… Umro je 1988. godine. Iako Nemac, Klaus je sjajno sarađivao sa Rusima, a koliko su oni zainteresovani za strane špijune, govori i karijera još jednog velikog špijuna, ovog puta Britanskog porekla.

Reč je o Oldriču Ejmsu. Prvobitno zaposlen u američkoj obaveštajnoj službi, 1985. godine je prebegao u ruske redove. I to samo iz novčanih razloga, pravi profesionalac! Ušetao je u ambasadu SSSR-a sa poverljivim podacima, i za  njih je dobio nekoliko miliona dolara, a glavu je izgubilo nekoliko američkih agenata. On je novac luksuzno trošio, kupovao vile, automobile u skupoceni nakit. CIA je počela da sumnja kada su primetili veliku količinu informacija koje su „procurele“… Istragu je sproveo FBI, a Ejms je dospeo na prvo mesto liste optuženih. On je uhapšen sa suprugom na aerodromu i sada je na doživotnom služenju robije u Alenvudu u Pensilvaniji.

Služi doživotnu robiju: Oldrič Ejms

Njegovi zemljaci, čuvena „Grupa sa Kembridža“, bli su vrlo dobro organizovana špijunska grupa. To potvrđuje činjenica da se od njih petoro, za četvoro zna tačan identitet! Njihov radni staž je tekao u periodu između Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Prikupljali su informacije za sovjete, ali su takođe i širili dezinformacije u redovima nacista.

Petorku sa Kembridža činili su Kim Filbi (Stenli), Donald Duart Meklin (Homer), Gaj Bardžis (Hiks) i Entoni Blan (Džonson). Postoji više kandidata za identitet petog člana, a mnogi smatraju da je to bio Džon Kairnkros (List). Ime su dobili po univerzitetu na kom su studirali u vreme priključivanja komunistima.

A za one neupućene, evo jedne korisne informacije! Najpoznatiji špijun svih vremena je ženskog pola! Ne nasedajte na priče o naivnosti, neiskvarenosti i slično, u svakoj ženi čuči jedna Mata Hari… Da ne bude zabune, ni sada ne pišemo o pevačima, i dalje smo u svetu špijuna. Mata Hari, rođena kao Margareta Gertruda Zele, je jedna od retkih osoba u svetu špijuna koja je špijunirala za svoju domovinu. Ime Mata Hari je prvobitno bilo njeno scensko ime, s obzirom da se bavila scenskim plesom (čitaj striptizom), kao i nekom vrstom poslovne pratnje.

Najpoznatija špijunka: Mata Hari

Kada uzmemo u obzir prirodu njenog posla, jasno je kako je dolazila do bitnih ljudi i bitnih informacija. Ona je strogo poverljive informacije, koje je (verovatno ženskim metodama) izvlačila iz francuskih agenata, vrlo uspešno prenosila Nemcima za vreme Prvog svetskog rata. Međutim, poruku u kojoj Nemci pohvaljuju rad agenta H-21, presreću Francuzi, identifikuju Mata Hari kao agenta H-21 i hapse je u hotelu u Parizu. Pola godine posle toga, sud je proglašava krivom za špijunažu i Mata Hari izlazi pred streljački vod koji okončava njenu  špijunsku karijeru i život u 41. godini.

Još jedna dama u redovima špijuna, koja je takođe bila vrlo uspešna u tom poslu je Bel Bojd. Ona je rođena kao Izabela Meri Bojd, 1844. godine, i bila je vrlo aktivna u američkom građanskom ratu. Štab joj je bio u očevom hotelu u Virdžiniji, odakle je prosleđivala informacije generalima Konfederacije. Posle bliskog kontakta sa vojnicima Unije, Bel zavodi jednog vojnika i od njega dobija (gore navedenim i dobro poznatim metodama) informacije koje prosleđuje Konfederaciji.

Špijunirala u Građanskom ratu: Bel Bojd

Svoju odanost je dokazala probijanjem kroz protivničke linije, i prenošenjem vrlo bitnih vesti svojim generalima. Za zasluge je odlikovana južnjačkim krstom. Međutim, po završetku afere, njen ljubavnik ju je izdao i uhapsio 1862. godine. Ona se nakon oslobađanja seli u Englesku, gde počinje glumačku karijeru, a u SAD se vraća 1869. godine. Preminula je od srčanog udara sa 56 godina.

A jedan od najodanijih špijuna je i verovatno najpoznatiji Sovjetski špijun. Rihard Zorge, rođen krajem 19. veka, karijeru je počeo kao novinar, radio je u Nemačkoj i u Japanu, najvećim Sovjetskim neprijateljima u to vreme. Posle ranjavanja u Prvom svetskom ratu, oporavljao se čitajući Marksa i Engelsa, i tada je prihvatio komunističku ideologiju. Posao novinara mu je bio odlično pokriće da se nađe u pravo vreme na pravom mestu, pa je tako Zorge vrlo uspešno prikupljao informacije po Nemačkoj, Japanu, Kini… Zorge je svojim umećem došao do ključnih informacija u Drugom svetskom ratu, saopštio je vojnom vrhu pod kojim uslovima će Japan napasti SSSR, i kada će napasti Staljingrad.

Čitao Marksa i Engelsa: Rihard Zorge

Ona ključna stavka koja je proslavila Zorgu, priznata mu je tek 1964. godine! Zorga je Rusima saopštio tačan datum nemačkog napada na SSSR, ali Staljin ga nije poslušao i nikada to nije javno priznao. Zorga je uhapšen u oktobru 1941. godine i, iako su ga mučili, nije priznavao vezu sa Rusima. Obešen je u novembru 1941. godine, a tek nakon Staljinove smrti, Zorga posthumno, 1964. godine, dobija orden narodnog heroja Sovjetskog Saveza…

Očigledno je da život špijuna nije tako sjajan, kao što je na TV-u prikazan u serijalu o agentu 007. Špijuni su nešto više od šmekera koji piju martini, voze Aston Martin, i jure ženske. I, iako je verovatno američka verzija špijunaže egzotičnija, u ovom slučaju pobeđuje ruska škola… Jer šta bi inače radili onoliki Rusi po Americi, sem onog što najbolje znaju…

©Muskimagazin.com

Pominje se sve više ovih dana taj izraz ”starleta”. Obično ih, onako zdravorazumski, pojmimo kao atraktivne devojke koje nemaju neko posebno zanimanje. Poznate iz nepoznatih razloga.

Pojavljuju se na svim famoznim gradskim dešavanjima ili budu sa nekim od ”gradskih faca” . Stalno su u medijima, a nikad sa smislenim razlogom. Osim kad se slikaju za ”Playboy” ili objave ”kućni snimak”. U tom slučaju , poštovanje!

A onda kada steknu publicitet, počinju razne ”projekte”, modne, voditeljske. Zanimljivo je da reč ”starleta” nema mnogo veze sa takvim poimanjem. Potiče iz italijanskog jezika, i znači ‘‘mala zvezda”.  Englezi kažu : starlet.

Profesionalna "zečica": Soraja Vučelić

Osnovno značenje ove reči je pozorišna ili filmska glumica koja igra sporedne uloge. Tumači se i kao zvezda u usponu.Priznaćete  da ima malo veze sa onim kako mi shvatamo tu reč, zbog upotrebe koju ima kod nas.

Mada, mozda i naše starlete igraju sporedne uloge u javnom životu. Ima nekog smisla. Najpoznatija svetska starleta je Kim Kardašijan. Međutim, sada ona ima mnoga zanimanja: foto-model, rijaliti zvezda, glumica, biznismenka. Biznis cveta, nema šta.

Šest miliona za godinu dana: Kim Kardašian

Ova starleta jermenskog porekla, poznata je po svom rijaliti šou u kom se pojavljuje cela njena porodica.  2010. godine pojavio se podatak da je te godine zaradila šest miliona dolara. U svojoj ”biografiji” ima snimak seksa, nekoliko tv naslova u kojima se pojavljuje i hiljade članaka žute štampe o njenom ljubavnom životu i ispadima. Kažu da je u svet poznatih uvela Paris Hilton. Lepo društvance!

A u Srbiji je nedavno na sajtu jednog od čitanijih listova sprovedena anketa : Ko je najlepša srpska starleta ?

Na listi su se našle : Olja Crnogorac, koju stalno prati pitanje ”A šta ona beše radi u životu?’‘, Stanija Dobrojević (sada vec ”Survajverka”, molim lepo!), Ena Popov (toliko se trudi da se predstavi kao voditeljka a oni zapeli pa zapeli!)  Soraja Vučelić (sa ozbiljnom titulom ”Playboy zečice godine”) i Tijana Stajšić (bivša misica doduše, ali titula je izbledela a  njen lik na tv-u se jos lako nađe).

Blage veze nemamo čime se bavi: Olja Crnogorac

Zanimljvo je i to da će retko koja od njih priznati da je starleta.  Očajne su u pokušaju poslovnih ili društvenih angažovanja koje će skinuti negativne konotacije sa njihovog imena, koje prate taj termin ”starleta”.

Ako upotrebimo ovaj izraz ispravno,  recimo da su starlete kod nas mlade glumice koje će jednog dana možda biti velike zvezde : Tamara Dragičević, Nina Janković, Nevena Ristić, Danina Jeftić. Ako još ne znate za ova imena, nema veze. Valjda ćete saznati vremenom.

Ona je starleta u pravom smislu reči: Nina Janković

Zato su one tek starlete.

Ali nekako ne sumnjam da ste za Staniju i Olju čuli. I ne samo čuli. Bile starlete, u našem ili u pravom značenju – živele lepe žene! Kad već kažu da mi muški volimo očima, nek imamo i šta da volimo!  

©Muskimagazin.com

Postoji na stotine mesta koja bi vam svako preporučio da obiđete bar jednom u životu, ali ne postoji bolja preporuka za neko mesto od one kada čujete da je to mesto ili tajno ili se nalazi u zoni zabranjenog pristupa. A čim je nešto tajno i samo za odabrano društvo, onda se o tome vrlo malo zna, i vrlo malo informacija je dostupno običnom čoveku.

Iz tog razloga vam predstavljamo deset najtajnijih mesta po našem izboru, u nadi da će bar neko kročiti na posed ovih tajnih zdanja i reći nam kako to zapravo izgleda…

10. Mežgorje, Rusija

Mali gradić na planini Jamantau, na 1460 metara nadmorske visine. Grad je zatvoren za posetioce, a u njemu žive samo radnici zaposleni na planini. Grad je osnovan 1979. godine i jedino što se zna o njemu dolazi sa satelitskih snimaka. Pretpostavlja se da je ispod objekata sagrađen bunker i ogroman nuklearni objekat. Objekti služe vojnim garnizonima „Belorek 15“ i „Belorek 16“, a šta se u njima dešava, to znaju samo braća Rusi. Zvanično saopštenje kaže da je namena objekta zaštita hrane i ljudi u slučaju nuklearnog rata, a da podzemni deo predstavlja rudničke kopove. Ako je tako zapravo, zašto je onda tajno…

Mežgorje, Rusija

9. Tajni arhiv, Vatikan

Mesto na koje verovatno ni ne bi želeli da odete, ali kad je ovoliko tajanstveno, onda mora da vas kopka. Svi dokumenti iz vatikanskog arhiva su dostupni građanima, ali ulaz u arhiv je strogo zabranjen! Kakve tajne krije, to se ne zna, ali je poznato da se u njemu nalazi preko 30 hiljada tomova raspoređenih na više od  84 kilometra polica. Jedino što nije dostupno narodu su dokumenta „mlađa“ od 75 godina, kako ne bi bile ugrožene diplomatske i državne tajne. Verovatno najzanimljivija biblioteka na svetu…

Tajne arhive Vatikana

8. Klub 33, Diznilend

Jedno mesto na koje ipak možete stići, ali morate biti baš uporni. Lista čekanja za ulazak u ovaj klub „duga“ je 14 godina, a članarina iznosi između deset i trideset hiljada dolara. Za tu „siću“ dobijate mesto u klubu koji se nalazi na Trgu Nju Orleans, Kraljevska ulica, broj 33, plus parking mesto. To je privatni lokal poznat po velikoj kolekciji alkohola, i jedino mesto u Diznilendu u kom možete da povraćate od pijanstva, a ne od ringišpila.

Lista čekanja duga 14 godina: Klub 33

7. Centar za vanredne situacije, SAD

Nastanjeno u Virdžiniji, ovo područje predstavlja poslednje utočište američkog državnog i vojnog vrha. Podignut pedesetih godina, za vreme hladnog rata, ovaj kompleks objekata raznih namena svoju svrhu postojanja možda opravda baš krajem ove godine. Ukoliko dođe do apokalipse, upravo će se na ovu planinu sjatiti Obama i ekipa, kao i mnogobrojni ljudi za koje se proceni da mogu biti vredni ovoj civilizaciji.

Kad stigne apokalipsa...

6. Veliki hram Ise, Japan

E, ovde ako krenete, možete opasno da nadrljate! Ovaj hram sagrađen je u četvrtom veku pre nove ere u čast boginje Sunca Amaterasu. Hram čini više od 100 manjih hramova koji predstavljaju svetilišta. U hram mogu da uđu samo sveštenici koji pripadaju carskoj porodici, a zanimljivo je da se ovaj hram na svakih 20 godina ruši do temelja, i onda gradi iz početka, zarad ideje šintoizma o smrti i ponovnom rođenju.

Ruše ga svakih 20 godina: Ise Hram

]]> http://www.muskimagazin.com/2012/04/03/top-10-najtajnija-mesta-na-svetu/feed/ 0 http://www.muskimagazin.com/2012/03/30/nuklearne-sile-skupe-igracke-medunarodne-politike/ http://www.muskimagazin.com/2012/03/30/nuklearne-sile-skupe-igracke-medunarodne-politike/#comments Fri, 30 Mar 2012 18:54:40 +0000 Aleksandar Krunić http://www.muskimagazin.com/?p=40955 Continue reading →]]> Više od šest decenija nuklerano oružje obeležava  međunarodne odnose i ”trku svetskih sila” za statusom, dominantnijim položajem i odbranom . Predstavljamo vam zemlje koje su najvažniji ”nuklearni igrači”, koji bi mogli da promene svet u treptaju oka.

Važno je napomenuti da su svi podaci o nuklearnom naoružanju zemalja uvek diskutabilni, jer ovaj vid naoružavanja svaka od zemalja drži u tajnosti.

SAD

Amerika je prva i najveća nukelarna sila. Imali su nuklearni monopol do 1949.godine kada im se suprostavio Sovjetski Savez. 1945. godine  SAD bacile su dve atomske bombe na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki , usmrtivši više od 200.000 ljudi. Nuklearno oružje više nikada nije upotrebljeno u slične svrhe. Procenjuje se da poseduju 5.968 strateških bojevih glava ( koje ćemo koristiti kao parametar za poređenje snage nuklernih zemalja).

SAD, rekorderi u broju bojevih glava

Rusija

SSSR je bio druga zemlja koja je napravila i testirala nuklearno oružje; kako bi se suprostavila SAD-u. Nakon raspada SSSR-a  ovo oružje  pripalo je Rusiji. Rusija ima 4.978 strateških bojevih glava. SAD i Rusija su predvodnice ugovora koji se tiču smanjenja nuklearnog oružja. Jedan od njih je i Moskovski ugovor 2002.godine. Po ovom ugovoru , do kraja 2012. predviđeno je da smanje broj strateških bojevih glava do limita od 1700-2000.

I Rusija se deklarativno zalaže za razoružanje, ali u praksi to ne poštuje

Istina je da ove zemlje, ali ni ostale nukelarne sile ipak ne odustaju od nuklearnog naoružanja. Putin je nedavno to i eksplicitno izjavio. Rusija ne odustaje od nuklearnog naoružavanja. 2005. godine Ministarstvu odbrane SAD naređeno je da pripremi nuklearno oružje koje bi se moglo iskoristiti protiv sedam zemalja (Kina, Rusija, Irak, Iran, Severna Koreja, Libija, Sirija). Mnogi smatraju da je ovo trajnija tendecija, a ne sam deo Bušove agresivne politike.

Velika Britanija, Francuska i Kina

Ove zemlje su potpisnice , zajedno sa Amerikom i Rusijom tzv. NTP ugovora ( Sporazum o zabrani širenja atomskog oružja). Ovih pet zemalja se dakle su ozvaničene kao ”nuklerne sile”. Indija, Pakistan i Severna Koreja nisu pristale da potpišu ovaj ugovor. Francuska ima oko 350, Kina 300 a Velika Britanija oko 200 bojevih glava. Uvidom u ove, iako nepouzadne informacije, jasno je da su SAD i Rusija daleko ispred ostalih zemalja ”vlasnica nuklearnih pretnji”, i da je ”nuklearna igra” prvenstveno njihova.

Ko ima veći?

Indija i Pakistan

Indija i Pakistan su od razdvajanja  1947.godine ratovale tri puta. Američke obaveštajne službe objavile su nedavno da Pakistan preti da pretekne Veliku Britaniju i Indiju u nuklearnom naoružanju.  U protekle dve godine povećali su, prema ovim saznanjima, svoj nuklearni arsenal za 40 posto. Razlog zbog kog se Pakistan naoružava je pariranje Indiji i njenoj sve većoj snazi koja je dovodi do pozicije  lidera u regionu. Na dometu od 2.000 kilometara, na meti pakistanskih nuklearnih jedinica su mnogi indijski gradovi. Indija ima, veruju se do 95 bojevih glava, a Pakistan je imao oko 50. Ako su tačne informacije američkih sluzbi , Pakistan sada ima blizu 100 i nukelarna je sila koja se najviše razvija i preti da pretekne Indiju i Veliku Britaniju.

"Šibanje" između Indije i Pakistana je pitanje trenutka

Severna Koreja

Severna Koreja je 2005. godine objavila svoj nuklearni status. Oni su strahovali od napada SAD pa su hteli da se obezbede. Ipak , došlo je do sporazuma zbog kog su odustali od nuklearnog razvijanja. Trazili su finansijsku pomoć i ugovorno obavezivanje od SAD da ih neće napadati. Veruje se da imaju jednu ili dve nuklearne bojeve glave i materijala za još. Nikada nisu testirali svoje oružje.

Izrael

Opšte je uverenje da poseduju nuklearno oružje, ali nikad nisu ni potvrdili niti demantovali. Govori se o broju od 200 bojevih glava.

Južna Afrika

Južna Afrika predstavlja zemlju koja je stekla nuklearno oružanje i odustala od njega. Oni su 1993. godine objavili da su od 1989.proizveli 6 nuklearnih naprava, ali da su ih i demontirali.

Izraelci su takođe ozbiljni kandidati

Ostale zemlje

Za devet zemalja je, dakle,, potvđjeno da poseduju nuklearno oružje, a za mnoge se sumnja da u tajnosti razvijaju ovo oružje (Iran). Mnogo je i onih koji su odustale od nuklearnog naoružanja (Argentina, Australija, Brazil, Egipat, Nemačka, Indonezija, Italija, Japan).

***

Suma sumarum: upotrebljeno je samo jednom. Pretnji je bilo više, a  najveća za vreme tzv. Kubanske raketne krize 1962. u kojoj se odigralo nuklearno zastrašivanje između SSSR-a i SAD-a. Ovo oružje prati protivrečnost : države insistiraju na smanjenju ali se veruje da nijedna ne odustaje od jačanja ovog oružja. Zanimljivo je da je bilo i predloga za potpunom redukcijom ovog oružja. Ovako radikalan potez predlagao je Gorbačov 1986. On je zamislio svet bez nuklearnog oružja do 2000.godine. Nedavno je i gradonačelnik Hirošime imao sličan predlog. Ipak, zemlje ne odustaju od svoje ”kobne igračke” koja daje moć i sigurnost.

©Muskimagazin.com

]]> http://www.muskimagazin.com/2012/03/30/nuklearne-sile-skupe-igracke-medunarodne-politike/feed/ 0