Vitezovi su bili ratnici, naročito vezani za srednji vek, koji su se borili za plemiće, ili sami plemići koji su sledili kralja. Osim toga, zbog kodeksa ponašanja koji su morali poštovati, viteštvo ostaje i danas ideal za časno ophođenje u svakom aspektu života.

Još u starom Rimu znaju za reč vitez. Ali tek u srednjem veku i feudalnom sistemu, figura viteza postaje poznatija.

Izvorno: vitez je opremljen i naoružan ratnik na konju. Konjica je bila jako cenjena sve dok se nisu sve više upotrebljavali luk i strela i na kraju barut i vatreno oružje.

Kasnije se titula viteza odnosila na plemstvo i socijalni status. Tako i danas, postoji titula koja je u Velikoj Britaniji poznata kao ”ser” a koju dodeljuje monarh.

Vitezovi su ipak, u proslosti bili vezani za borbu, za časnu borbu.

Mnogi smatraju da su kodeksi časti na koje se obavezivao vitez zakletvom, više deo romantične legende nego stvarnosti.

Nisu smeli da oskrnave protivnika u svom besu; da ga ponize ma koliko da su nadmoćni nad njim ; nisu išli protiv nejači, dece, žena i starijih.

Biti vitez značilo je ratovati za ideale koji postaju svetinja.

Kodeksi su ga obavezivali da stremi vrlinama; a bili su naročito promovisani od strane crkve, koje je htela da od njih dobije ratnike za hrišćanstvo; što su dokazali i Krstaški ratovi.

Osvrnućemo se sada na dva reda vitezova: Templare, koji su obeležili svetsku istoriju, i na ” Viteški red Zmajeva”, čiji je pripadnik bio i sin cara Lazara, despot Stefan Lazarević.

Viteški red Templara

Iako poznatiji kao Templari, osnovani su kao ”Red siromašnih vitezova Hristovog i Solomonovog hrama” 1118.

Osnovani su sa namerom da pomognu novom Jerusalimskom carstvu da se održi pred napadima Muslimana , nakon prvog krstaškog pohoda.

Takođe su obezbeđivali i hodočasnike iz Evrope na putu ka oslobođenom Jerusalimu. Sastojali su se od teške konjice, lake konjice, farmera koji su brinuli o imovini reda i sveštenika koji su brinuli o duhovnim potrebama reda.

Sem u Palestini, borili su se u Španiji i Portugalu.

Poznati su bili i po bankarstvu, jer im je često poveravano blago Krstaša na čuvanje.

A posle krstaških ratova postaju poznati red bankara , donevši ogromno blago sa Istoka. Bili su poznati po zelenaštvu i velikim kamatama , pa su se kod njih zaduživali i vladari poput Jovana bez zemlje.

Filip Lepi je vladar koji im je došao glave. 1314. spalio je na lomači poslednjeg tzv ”velikog majstora” ovog reda Žak de Molea kao jeretika. Razlog je bio naravno da se oslobodi dužnika.

Mnogo je mitova vezano za Templare a jedan od najpoznatijih je onaj o svetom gralu. Naime, postoje verovanja da su oni pronašli sveti gral ( čudotvorni predmet, čaša iz koje je pio Isus na Tajnoj večeri) 1307.godine i odneli ga u Škotsku.

Knjiga Dena Brauna ”Da Vinčijev kod”, fikcija je na ovu temu koja je aktuelizovala ovaj red.

Zmajevi

”Viteški red Zmajeva” je osnovan po uzoru na red sv. Đordja. Red sv. Đordja osnovao je Miloš Oblić. Dvanaest vitezova imali su jedan cilj : ubistvo turskog sultana Murata I, a znak razpoznavanja bio im je zmaj na kacigama.

Jedini vitez koji je preživeo Kosovski boj postao je učitelj srpskog princa Stefana Lazarevića.

Stefan Lazarević je postao prvi član Vitezova Zmaja , koje je osnovao 1408. ugarski kralj Žigmund.

Cilj im je bio da štite Krst od njegovih neprijatelja, naročito Turaka. Posle Žigmundove smrti red je izgubio na važnosti. Njihov simbol uklopljen je u grb Nemanjića i postao je simbol despota Stefana.

Likovi iz priča

Ceo jedan srednjovekovni žanr poznat je kao viteški roman, a opisivao je podvige viteozova, njihovu plemenitost ali i borbu za naklonost dama. Možda su ovi romani bili umetnička preterivanja, koje je kritikovao Servantes  romanom ”’Don Kihot”, koji je druga po redu najprevođenija knjiga na svetu ( posle Biblije ).

Bilo kako bilo, možda sada i jesu samo legende i simboli, ali su vitezovi bili ratnici, koji su dali svoj pečat u krojenju istorije.

©Muskimagazin.com

]]> http://www.muskimagazin.com/2012/05/14/ziveti-kao-ratnik-vitez/feed/ 2 http://www.muskimagazin.com/2012/04/30/ziveti-kao-ratnik-spartanac/ http://www.muskimagazin.com/2012/04/30/ziveti-kao-ratnik-spartanac/#comments Mon, 30 Apr 2012 09:58:39 +0000 Aleksandar Krunić http://www.muskimagazin.com/?p=43888 Continue reading →]]> Živeti kao Spartanac bilo je isto što i živeti kao ratnik. Nije bilo izbora. Osnovno zanimanje spartanskih muškaraca, koji bi prošli test na rođenju, bio je rat.

Kad bi se dete rodilo, kupali bi ga u vinu. Oni koji ne prođu test, bivali bi okarakterisani kao slabašni i defektni. Bacani su sa litice u podnožje planine Tajget.  Za one koji bi ”preživeli  vino”,  tu bi priča samo počinjala.

Kratko u majčinom krilu

Do sedme godine , dete bi živelo sa majkom. Ali, ni tada nije moglo osetiti mnogo nežnosti. Nije ga smela oblačiti u specijalne dečje obuke kako mu se telo ne bi deformisalo,  ili dete učinilo razmaženim. Od deteta se u tom periodu sklanjalo sve što bi izazivalo strah ili plač.

Spartanke su bile stroge i uspešne u vaspitanju. Toliko da su ih zapošljavali i Atinjani.

Na rođenju su potapani u vino

Živeti kao Spartanac ili Spartanka, značilo je činiti sve za domovinu i njenu slavu. Tako su i Spartanke bile u službi ratnog polisa, koji je i danas sinonim za vojnu disciplinu i heroizam.

Kada su jednoj Spartanki javili, da je u jednom boju izgubila svih pet sinova, ona upita hladnokrvno : ”A pobedismo li ili ne?”

Obrazovanje na teretu države

Sa sedam godina, spartansko dete bivalo je prepušteno državnom vaspitanju ( Agoga ). Bili bi podeljeni u ”Ageles” ( bukvalan prevod : stada ). Tada bi za njih počinjala jos surovija disciplina.

Osnovna aktivnost bila je učenje rukovanja oružjem i borbe, ali i gimnastika, trčanje, bacanje diska itd.

Izlagani su gladi i studeni , kako bi što više očvrsli. Zanimljivo je da su pospešivani njihovi pokušaji da dođu do hrane krađom i tako nadoknade skromne zalihe koje su im bile dodeljivane. Ali oni koji bi bili uhvaćeni, bili bi i surovo kažnjeni.

Jeli su dosta meda. Mesec dana pre kraja obuke , učili bi da žive samo o medu ( ”mesec meda”).

Jednom godišnje su im testirali izdržljivost pred Artemidinim hramom u igri krađe sira dok su ih  nemilosrdno bičevali. One koji su izdržali bez kukanja i plača u toj igri, gde je ne malo njih umrlo, krunisali su lovorovim vencima.

Hranili su se medom, ali u borbama nisu bili tako "medeni"

Išli su bosi; kupali se u hladnim vodama reka, a i leti i zimi nosili isto ”odelo”, parče tkanine koje im je dodeljivala država jednom godišnje.

Od prikladnog obrazovanja , morali su znati samo osnovno : da čitaju i pišu; mada su se učili i kratkim, mudrim tzv ”lakonskim” odgovorima , ali i Homerovim stihovima.

”Punoletstvo” u dvadesetoj

Sa dvadeset godina bi završili Agogu, i to bi značilo dve stvari.

Početak vojne službe.

Brak.

Kada bi postao vojnik, Spartanac bi se pridruzio tzv. javnim klubovima od po 15 muškaraca sa kojima bi živeo u javnim barakama do 60-e godine. Sve je ovo uredio svojim zakonima Likurg, legendarni zakonodavac Sparte.

A supružnici su birani zanimljivo : mladići i devojke se zatvore u neku mračnu sobu i onda tako u mraku hvataju svoje buduće supružnike, bez predstave koga su uhvatili.

”Spartaaaaaaaaaaaa!”

Jedna od legendi o Spartancima kaže da su jednom prilikom dobili od Atinjana, svojih najvećih neprijatelja, oštru, preteću poruku koja je glasila:

“Ukoliko ne učinite ono što zahtevamo, povešćemo vojsku na vas i ako vas pobedimo, opljačkaćemo vam sva imanja, sravniti vaše gradove sa zemljom, a decu i žene porobiti.”

Hrabri Spartanski ratnici, poznati po svojim uspešnim vojevanjima, odgovorili su na poruku samo jednom rečju: “Ako…

Surovost kao srednje ime

Leonidini lakonski odgovori

Leonida je jedan od najpoznatijih Spartanaca koji ih je vodio u Termopilsku bitku. Kada su mu rekli da su neprijatelji blizu , odgovorio je : ”Odlično, i mi smo njima.”

Kada su mu rekli da ima premalo vojnika, nasuprot protivniku, odgovorio je : ” Imam ih i previše da umru!”

A kada su mu poručili da ce neprijateljske strele biti toliko brojne da će prekriti nebo, rekao je: ” Bolje, borićemo se u senci!” Takvog ”hlada” se nisu plašili Spartanci.

Spartanska slava

Sparta je bila jedan od najznačajnijih polisa u Grčkoj, koja je kao vojni polis, sa malim brojem stanovnika uspeo da pokori mnoge oblasti u čuvenom Peloponeskom ratu. Slava iz 4.veka p.n.e kasnije je izbledela, da bi ih u 7.v nove ere uništili Sloveni u svom prodoru na Peloponez.

1834. godine, na temeljima legendarnog grada izgrađeno je novo, savremenije naselje koje nosi isto ime.

Lakonski rečnik i ubojiti mač: Leonida

A ono što je ostalo od starog su legende i simbol vojnog razmišljanja i življenja. Živeti kao Spartanac jeste značilo živeti kao ratnik. Smrt u borbi bila je slavna u Sparti, a služiti domovini svrha življenja.

©Muskimagazin.com

Mnogo mitova, urbanih i drevnih, dolazi iz Japana. Samuraji nisu mit. Ratnici koji se javljaju u feudalnom Japanu imali su misiju – odbrana feudalca, plemića ili samog cara. To je bila srž njihove časti. Samuraja koji bi ostao bez časti, cekalo je samoubistvo.

Sve do kraja 19. veka bili su privilegovana ratnička klasa u Japanu, i morali su biti poštovani. Imali su pravo ubiti  svaku osobu koja im se drsko obratila ili ih napala. Retko su koristili to pravo.

Onda su krajem 19.veka došle reforme i Japan je dobio moderniju vojsku zapadnog tipa.
One koji su ostali verni maču, i dizali pobunu ”umirila” je vatra iz oružja nove vojske.

Istorija ih ne zaboravlja. Nekima su tihi ratnici časti ali su nazivani i  japanskim ”nacistima” , naročito u Zapadnoj Evropi.

Najveći cilj samuraja jeste odbrana gospodara!

”Nikada u svom životu nisam stavljao svoje iznad interesa mog gospodara. Čak i kad umrem, vratiću se u život sedam puta da čuvam kuću svog gospodara.” ( ”Hakagure”, knjiga jednog samuraja iz 18.veka)

Poseban odnos samuraj je imao prema smrti.

”Put samuraja  je put smrti. Svakog jutra odluči se kako ćeš umreti. Svake večeri osveži svoje misli razmišljajući o smrti.”

 Bilo je veoma važno da način na koji samuraj umire bude takav da ne ukalja čast. Nije smeo brinuti o smrti i rani, jer je to nečasno. U borbu se ide srčano i do kraja.

” Ko u borbu ulazi s mišlju da preživi, poginuće!”, verovali su.

Smrt nije najstrašnija za samuraja. Najstrašnije je ostati bez časti. A čak i onda treba izabrati časnu smrt.  Ritaul sepuku je nama poznat kao hara-kiri. ( hara – trbuh, kiru – seći)

Sepuku je časna smrt i može je izvesti samo samuraj. Zahtevao je nadljudsku snagu. Često je bio i kazna koju je samuraj morao izvršiti nad sobom.

Zanimljivo je da je samuraj pri ovom činu imao i ”pomagača”, koji je obično bio blizak prijatelj.

Zapravo, sepuku i nije samoubistvo u doslovnom smislu, već nanošenje bola sebi, rezovima po trbuhu, da bi pomagač nakon rezova sjekao glavu osuđenom samuraju.

Samuraj je vaspitavan spartanski. Odmah bi naučio od oca, da u osnovnim životnim funkcijama, kao sto su uzimanje hrane i polni čin ne sme tražiti zadovoljstvo i treba ih obavljati kao nužnost i što brže.

Figura oca svetlela je u svakom kutku samurajskog drustva. Tradicionalna japanska izreka kaže da su tri najveca fenomena života: zemljotres, vatra i otac.

Samuraji su svoju decu vrlo rano ”bacali u vatru”. Poznati ratnik, Kusonoki Masašige, koga je potomstvo duboko poštovalo kao ideal odanog samuraja, pošao je u jednu bezizlaznu bitku, a pratio ga je njegov sin Masacura, za koga se pričalo da nije imao više od deset godina.

Zene su u samurajskom drustvu imale podređen položaj. Samuraj je morao na prvo mesto stavljati svoju obavezu prema gospodaru, a zatim prema roditeljima. Malo mesta pripalo je romantici. Ninđo, tako su se zvala tanana osećanja koja se mogu razviti prema suprotnom polu. Ali ona nikako nije smela da ugrozi giri, tj. odanost i obavezu koja je najvažnija u ratničkom životu samuraja.

Pošto se seksualna vernost muža nije smatrala nekom posebnom vrlinom, ljubakanje s kurtizanama, ukoliko je bilo lakomisleno i nerazmetljivo, smatralo se samo jednim oblikom muške razonode.

Ipak, ozbiljniji arbitri o samurajskoj etici, i na ovo zadovoljstvo, ukoliko je ono bilo samo popuštanje sebi, gledali su s omalovažavanjem. Kao i u grčkim gradovima-državama, na žene se u samurajskom društvu gledalo kao na potencijalne ili stvarne majke, ili kao na neku vrstu objekta koji pruža fizička zadovoljstva.

Ali, ukoliko bi žena uspela da uznemiri muškarca — ma kakva ona bila — to bi se obično smatralo nedostojnom, čak i sramnom, nezgodom, čiji bi kraj mogao biti tragičan, izazvavši bar jedno ili dva samoubistva. Na takvo romantično zaljubljivanje gledalo se kao na giri-ninđo krizu neizmerljivih proporcija.

Sedam vekova dominirali su Japanom. Danas ”žive” u filmovima, u japanskim televizijskim serijama, u video igricama. Ili nije tako?

Ipak, tri neobična događaja sedamdesetih godina XX veka podsetila su nas da duh samuraja još živi. Novembra 1970. godine jedan od največih japanskih romanopisaca izvršio je harakiri. Marta 1974. jedan poručnik Carske armije pojavio se iz džungle Lubanga, na Filipinima, posle nekih tridesetak godina upornog sakrivanja. Marta 1976. jedan mladi glumac namerno je uništio avion udarivši u kuću u predgrađu Tokija, želeći da ubije ne samo sebe nego i vlasnika kuće koga je mrzeo i prezirao zbog navodne korupcije.

Bila je to svesno sprovedena operacija, kao što su u ratu činili  piloti-kamikaze, koji su se svesno ugledali na heroizam samuraja. Nijedan od ova tri događaja ne može da se shvati bez poznavanja samurajskog kodeksa.

©Muskimagazin.com

To je uvodni moto na sajtu jednog od najozloglašenijih navijača Velike Britanije, Džejsona Marinera.

Posle ”Pravde za Uroša”, nisu nam strani vapaji huligana, o tome kako ih ne shvataju, predstavljaju kao monstrume,  a oni ”samo vole svoj tim”! U Engleskoj je ” voljenje timova” dovodilo do zastrašujućih ishoda.

Sasvim neobičan čovek

Džejson Mariner ima 43 godine; porodičan je čovek i ugledan je radnik firme koja se bavi trgovinom. To bi ga činilo prosečnim četrdesetogodišnjakom ali on je i jedan od vodećih članova navijačke grupe ‘‘Chelsea Headhunters” . U njoj je poznat kao ”General” .

Headhuntersi su jedna od najekstremnijih navijačkih frakcija Čelzija. U poslednjih 40 godina predstavljali su sinonim za nasilje i huliganizam na stadionima širom Ostrva i Evrope. Pored fudbalskog huliganizma, ova grupa je tokom 80-ih i 90-ih godina prerasla u moćnu organizaciju, koja je bila umešana u razne kriminalne aktivnosti kao i u ultradesničarke terorističke akcije širom Engleske.

TV anti-junak

Za svoju ”slavu” Mariner može naročito da zahvali novinaru Donalu Mekintajru koji je autor dokumentarca koji je 1999. godine prikazao BBC.

Mekintajr se prijavio za inicijaciju u ovu navijačku grupu, i tajno snimao sve sto se dešava u njoj. I ne samo da je uzburkao javnost u Engleskoj, već je Mariner 2000. godine, na osnovu snimaka MekIntajra i njegove ekipe osuđen na zatvorsku kaznu od 6 godina.

Donal Mekintajr

U svojoj knjizi ”It’s only a game” Mariner je optužio BBC i Mekintajra da su se urotili protiv njega i da su snimci montirani, manipulisano njima i da 334 sata snimljenog materijala ne prikazuje nijedan konkretan zločin koji je on počinio, i zbog koga je mogao biti osuđen.

Filozofija Marinera

O sebi kaže da je trgovac ceo život i da misli da poseduje uličnu mudrost. Ljude posmatra bez obzira na boje; kako kože , tako i klubova koje podržavaju.

”Ne zanima me koji klub podržavate, svi smo mi zagrejani za neki tim! Ljude cenim kao ljude, a ne prema tome!”

Mekintajr je njega i njegovu grupu optužio za rasizam tj. da su povezani sa grupom Combat 18, koja je neo-nacistička grupa iz Velike Britanije, poznata po napadima na imigrante. Zato je na svom sajtu Mekiner objavio da ”ta stvar oko rasizma” nema nikakve osnove.

Inače, autor dokumentarca i irski novinar MekIntajr je nekoliko puta u javnosti izlazio sa izjavama da su mu pretnje smrću uobičajena stvar i da je navikao da živi pod tim pritiskom.

Uobičajena pošta

Engleska je u obračunu sa navijačima oslonac našla u pravnim dokumentima. Jedan od njih je omogućio da Marineru stiže pošta kao što je pismo, poslato mu 13. Aprila 2006 od strana Mančesterske policije.

U subotu 26. 4. 2006 godine, Čelzi je igrao protiv Liverpula u četvrtfinalu FA kupa. Meč  se održao na Old Trafordu, tzv ”Teatru snova” u Mančesteru.

Policija je u pismu koje je Mariner objavio u javnosti,  savetovala  da ne putuje u oblast oko centra Mančestera  tog dana. Poručeno mu je da će u suprotnom, njegov dolazak u tu oblast te subote,  shvatiti  kao pokušaj da učestvuje ili organizuje nerede, i  da će , stoga, biti uhapšen.

Kraj ”lovaca na glave ”?

Mariner je 2011. opet osuđen sa jos nekim članovima ” Headhuntersa” i to na dve godine zatvora i osam godina zabrane prilaska fudbalskim stadionima u Engleskoj i Velsu. Uzrok su sukobi na Stemford Bridžu sa navijačkom grupom ” Cardif City Soul Crew” u februaru 2010. , a  u okviru FA Kupa. Mnogo ljudi je tada bilo povređeno; a  jednom policajcu  slomljena vilica.  Engleska javnost je proglasila kraj ere “Headhantersa”  s obzirom da su vođe , medju kojima i Mekiner, osuđeni.

Borba se nastavlja…

Engleske vlasti su sastavili spisak od 2.481 huligana kojima je zabranjeno da putuju na Evropsko fudbalsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini. Oni moraju predati svoje pasoše kako ne bi bili u mogućnosti da putuju van zemlje od 29. maja do 1.jula. Ali, da li je država u mogućnosti da spreči to da Mariner postane urbana legenda i uzor mnogim kojima nisu strane huliganske struje?

©Muskimagazin.com

Od albuma Saga prošlo je dve godine, a u novembru ste objavili novo izdanje. Kakav je zvuk u pitanju, s obzirom da je Siddharta uvek težila progresivnosti?

Reč je o novoj ploči i koncertnom DVD-u. Sve to smo snimili na našem prošlogodišnjem koncertu na Stadionu Stožice u Ljubljani. Nove pesme su snimljene uživo pred publikom. Zvuk je vrlo energičan, beskompromisan, takav kako i zvučimo uživo. Producent je opet Ross Robinson (jedan od najznačajnijih muzičkih producenata danas – prim.aut), sada već naš dobri prijatelj. A DVD je naše prvo video izdanje u karijeri, tako da smo jako ponosni na njega.

Koje uticaje Siddharta do sada nije koristila u svojoj muzici, a želeli biste da isprobate?

Nismo se nikad ničega suzdržavali, tako da, ako dođe do neke takve stvari, svakako ćemo je koristiti u našoj muzici.

Pre nekoliko godina održali ste impresivan koncert na Stadionu za Bežigradom, koji smo imali prilike da vidimo i na snimku. Koliko je komplikovano izvesti projekat koji uključuje simfonijski orkestar i plesnu grupu?

Produkcija je za tako nešto ogromna i rad za takvom produkcijom zahteva više od pola godine rada i priprema. Ima tu bezbroj nekih stvari, malih i velikih, koje moraš povezati u celinu. Bilo je to prvo ovakvo iskustvo za nas iz kojeg smo mnogo naučili i ovakve stvari možeš naučiti samo u praksi.

Neke stvar možeš naučiti samo u praksi: Primož Benko

Koji bendovi su izvršili glavni uticaj na muziku Siddharte? Šta slušate privatno?

Pa mnogo je toga….od Beatlesa, Metallice, Pearl Jama, Rage Against The Machine, Dave Matthews banda do Missiona, RHCP-a, Queena…to se sluša i privatno, jasno, pored svega šta se i danas kreira.

Kako biste ocenili svetsku i regionalnu muzičku scenu danas? Kakva je pozicija umetnika i kreativnosti u uslovima hiper produkcije i koliko je teško (ili lako) napraviti nešto novo i drugačije?

To je pitanje za milion dolara. Mogli bi raspredati puno o tome. Moje mišljenje je da se sve previše radi po nekim kvazi principima koje su zasnovale izdavačke kuće i koje očito ne funkcionišu više. Izgubili su se identitet i umetnička sloboda. Umetnik mora biti predan 100 posto stvari koju radi i verovati u nju, kako bi je i ostali prepoznali kao iskrenu.

Na početku pesme Venom sa albuma -Rh- igrali ste se vrlo sladunjavim zvucima koji su nas pomalo asocirali na Eurosong zvuke. Da li možemo jednog dana očekivati da se Siddharta nađe na tom takmičenju kao slovenački predstavnik?

Pa ne, to je bila zajebancija, parodija na sve ove šlagerske kompozicije kojih su radijske stanice prepune

Siddharta je osnovana 1995. godine, a do sada su izdali šest albuma (Id, Nord, -Rh-, Petrolea, Saga i VI). Ime su dobili po poznatoj noveli Hermana Hesea, a u dosadašnjoj karijeri osvojili su brojne regionalne muzičke nagrade, od kojih je najveća MTV European Music Awards-Best Adriatic Act iz 2005. godine.

 

Umete vrlo vešto da balansirate od gitarskog popa do progressive metala. Da li će se taj crossover nastaviti ili možda možemo očekivati da Siddharta postane tvrđa?

Ne znam, to je ipak evolucija, stvar kako se band razvija. To nije nešto što se planira. Trenutno smo u fazi koja se bazira na energiji instrumenata, na nas petorici koji radimo muziku.

Neretko ste umeli da zapevate o bezumlju i besmislenosti rata, temi koja je, nažalost, ostavila dubok trag na Balkanu. Šta je potrebno da se svest ljudi promeni kako bismo svi naučili da poštujemo jedni druge?

Potreban je slobodan um

Za promene je potrebno da čovek počne da razmišlja van svojih normi i nekih naučenih okvira sa svih područja života. Za promene je potreban slobodan um. Tek onda možemo videti stvari onako kako bi one funkcionisale bez rata i bez granica.

Koje biste životne i profesionalne principe istakli kao najvažnije, kao one od kojih ne odstupate kada je u pitanju odnos prema drugim ljudima i poslu?

Najvažnija nam je naša kreacija, odnosno sloboda u njoj. Samo tako možemo stojati iza svojih pesama i blisko ihpreneti ljudima. Poslovno su nam najbitniji iskrenost i otvorene karte. Mi smo takvi i to želimo i od partnera u poslu.

Do sada ste nekoliko puta gostovali u Srbiji, gde imate odličnu bazu fanova. Da li ima nekih nagoveštaja kada biste ponovo mogli da dođete kod nas?

Čini mi se da dolazimo opet na Beerfest u Beograd, a nadamo se i na Exit. Super nam je svirati u Srbiji, ima temperamenta!

Kako momci iz Siddharte vide modernog muškarca? Kakav on treba da bude, koje osobine treba da razvija i neguje?

Savremeni muškarac mora biti otvoren i pošten. Slobodan um i samopouzdanje su najvažniji.

A žena?

Previše nam se plasira neki stereotip o idealnoj ženi, ali mislim da i za nju važe potpuno iste stvari kao i za savremenog muškarca.

Foto: Jaka Babnik, Aleksander Remec

©Muskimagazin.com

 Krenućemo od najstarijeg.

 Hju Hefnera, dekicu koji je ove godine napunio 85 godina, svake godine bi trebalo svrstati u grupu naj muškaraca, barem dok je živ ili dok se ne pojavi neko sličan njemu.

Možda  neko i može da se pohvali sa tolikim brojem žena, ali niko sa tolikim brojem zečica. Praktično, svaka „starleta“ na ovom svetu želi da jednog dana preseli svoje kofere u Hefnerovu vilu, a razlog tome nije samo bogatstvo i slava. Sadašnje Hefnerove devojke, sestre bliznakinje Klarisa i Kristina Šenon, tvrde da je Hju ogluveo od prevelikog korišćenja vijagre. A on kaže da mu je draže da bude gluv nego nesposoban…

Ne toliko mator, i nimalo gluv, ali jednako poželjan ženama je Bredli Kuper. Tačnije najpoželjniji! Zvezda filma „Mamurluk u Vegasu“ proglašen je za najseksipilnijeg muškarca u 2011 godini. Neumesno je da mi komentarišemo da li je to zasluženo ili ne, u svakom slučaju, vredno je pomena. Kapa dole Bredli, ženski svet je tvoj…

Međutim jedan momak je i te kako „osvojio“ muški svet. Nikoga ne zanima da li je plav ili visok ili šmeker…jer on je Mesi! Čovek koji je trenutno sinonim za fudbal, uživa najveću popularnost među ljubiteljima loptanja a sva je prilika da će dugo ostati na tronu.

Osvojio je „Zlatnu loptu“ dve godine uzastopno, a smeši mu se i treća. Razlog više da C. Ronaldo, osim psihologa, proširi svoj tim za još par stručnjaka koji će ga približiti majstoru od 169 cm.

Kao u Mesi u fudbalu, tako Novak u tenisu. Verujemo da je svima već dosta spominjanja Noleta i njegovih rekorda u ovoj godini, ali je on sigurno zaslužio da bude na vrhu kada se spominje tenis i kada se spominju uspesi u ovoj godini. Tri grend slema i još deset turnira u 2011 su za divljenje. Povreda leđa je svakako uticala na to da ta brojka ne bude veća, a da li je Nole stvarno „čudo“ kakvim ga smatraju pokazaće naredna godina…

Kad smo kod naših ljudi onda svakako moramo da spomenemo i pomalo zaboravljenog ali izuzetno uspešnog Peđu Stojakovića. On nije u ovoj godini napravio neki zapažen rezultat, ali je ovo godina u kojoj se od košarke oprašta čovek koji je igrao na dve „all star“ utakmice, dva puta pobedio u šutiranju trojki tokom „all star“ vikenda a u protekloj sezoni okitio se i prstenom koji pripada šampionu najjače košarkaške lige na svetu. Sa reprezentacijom Srbije osvoji je evropsko i svetsko zlato, a Vlade Divac ga izdvaja kao našeg najboljeg košarkaša ikad.

E sad, uzmite i Peđu i Novaka i Mesija i na primer Kupera, stavite na gomilu i ovaj čovek će ih sve podići! Da, on je Rade Savić i on je najjači čovek na svetu. Najjači!!! Dolazi iz Gornjeg Milanovca, ima 24 godine i može da podigne 340 kilograma! Podigavši tu težinu na benč presu, Rade je postao prvak sveta, osvojivši zlato u Dablinu i titulu najjačeg čoveka na svetu. To je kilogram manje od svetskog rekorda koji će uskoro biti napadnut, jer Rade na treningu opušteno „izbacuje“ i 360 kilograma. Alal vera…

Svakako se ne bismo dobro proveli da smo izostavili takvog snagatora, međutim ima ljudi koje i da hoćemo, ne možemo da ne spomenemo. Ili bar njihovo delo,a ono koje je trenutno najpopularnije je „Facebook“. I njegov tvorac Mark Zakerberg. Malo je reći da je ovaj momak napravio revoluciju. On je promenio svet, učinio ga malim i dostupnim, promenio je način izražavanja kod mladih, a najviše je promenio cifru na svom računu! Ne može se tačno tvrditi koliko je Markovo bogatstvo, ali se procenjuje da samo sajt vredi 50 miljardi! O uticaju koji ima njegov vlasnik ne smemo ni da razmišljamo…

I dok neko radi i troši, neko radi, troši i deli. Voren Bafet, biznismen i vlasnik kompanije „Berkshire Hathaway“ je treći najbogatiji čovek na svetu. Njegovo bogatstvo se procenjuje na 47 milijardi dolara, ali to nije razlog njegove izuzetnosti. Ovaj gospodin je 85 posto svog bogatstva (oko 40 milijardi dolara) donirao u himanitarne svrhe. On se odlučio za humanitarnu fondaciju Bila i Melinde Gejts, koja raspolaže sa najvećim sredstvima za pomoć siromašnima. Gospodin Bafet bi trebalo da bude primer svima sa tolikim „viškom“. On sa svojih preostalih sedam milijardi može da živi još hiljadu galantnih godina, ali sa poklonjenih 40 je svakako stekao slavu koja prevazilazi godine…

A kao što je ovaj čika velikodušan sa novcem, tako je Džulijan Asanž velikodušan sa informacijama. On je osnovao sajt Vikiliks koji raspolaže sa najskrivanijim informacijama, i samim tim postao trn u oku najmoćnijim zemljama na svetu, pa je tako Asanž iznenada optužen za silovanje devojke u Švedskoj?! Na Vikiliksu se nalazi preko sto hiljada dokumenata koji se bave mnogim aferama u svetu ( ubistva u Keniji, logor Gvantanamo, ratovi u Iraku i Avganistanu, i razne depeše američkih i drugih ambasada i konzulata). Asanž se predao Skotland Jardu i od tada se čeka njegovo izručenje Švedskoj.

Za devet gore navedenih nije bilo potrebno posebno predstavljanje, a za Njega ne postoji dovoljno dobro. Za Njega ništa nije dovoljno dobro. On je ono čemu svi težimo, On je merilo svih muškaraca na svetu, a opet niko ne sme da se uporedi sa Njim. Neukusno bi bilo da nabrajamo sve što On ume i sve što je uradio, već je ponovljeno mnogo puta, pa ćemo se suzdržati. Zato ga nećemo Čak ni predstavljati, što iz straha, što iz poštovanja…

Nećemo napisati Čak ni Njegovo ime, a nećemo staviti Čak ni Njegovu sliku. A vi se nemojte truditi da budete kao On, jer ne možete Čak ni brkove da mu iskopirate…

©Muskimagazin.com

]]> http://www.muskimagazin.com/2011/12/31/top-10-najmuskarci-u-2011-godini/feed/ 1 http://www.muskimagazin.com/2011/11/30/milan-tarot-ja-zivim-monti-pajton/ http://www.muskimagazin.com/2011/11/30/milan-tarot-ja-zivim-monti-pajton/#comments Wed, 30 Nov 2011 11:00:45 +0000 Nenad Milosavljević http://www.muskimagazin.com/?p=33124 Continue reading →]]> Milan Radonjić, poznatiji kao Milan Tarot, je čovek koji je naglavce okrenuo poimanje proročanskih kontakt programa. Niko pre njega nije na tako duhovit i ponekad drzak način komunicirao sa „klijentima“, u isto vreme od toga zarađujući za hleb, ali i kritikujući ceo sistem. Na tvrdnje da vara narod, on odgovara kontra-pitanjem “A ko i kako utvrđuje šta je lakomost i gde su joj granice?“

„Najveća prevara su političari, pa modni kreatori, a za njima idu pevači. Ja sam još i najmanja prevara. Ljudi imaju pamćenje ribe. Provalio sam da će oni skočiti kroz prozor ako im ja to kažem. Ja sam ljudima iz Grocke govorio da idu u Sarajevo da kupe tiket za loto, ali nisam znao da su oni to stvarno i radili. Vidim da su ljudi sve gluplji i gluplji i zato sam prestao da radim neke stvari u emisijama, naročito one koje se tiču zdravlja. Čoveče, zar treba nekome od 50 godina da pričaš o tome šta je lakomislenost?“, kaže Milan u intervjuu za M@n.

A kako ti posmatraš svoje emisije?

Moje emisije su stand-up. Doduše, nisam napisao na čelu „Ložim vas“, jer ako to moram da napišem, onda to nije stand-up. Razlika između mene i ostalih komičara u Srbiji je što oni montiraju emisije ili čitaju sa “idiota”, a ja radim live emisiju. Nisam se oprobavao u klasičnom stand-upu, ali moje emisije su jedna vrsta stand-upa.

Hoćeš li da se okušaš u klasičnom stand-upu?

Razmišljao sam da krenem sa stand-upom, ali prvo ću krenuti na srpskom, pa onda na engleskom. To je novi izazov za mene. Hoću samo šansu, meni nikakva veza ne treba. Ja sam dokazao da nebo nije granica i da se može sve. Možeš da uradiš sve što zamisliš.

"Moje emisije su stand-up"

Imaš pretenzije i prema Holivudu?

Da, mislim da ću imati šanse u Holivudu. Imam svoj livestream na milantarot.com. Subotom u16h je emisija za balkansko područje, a nedeljom u 15h držim emisiju na engleskom u kojoj me gledaoci pitaju na engleskom. Pravim svoj brend Magic Milan. Zaključio sam da, ako čekam državu da nešto uradi za mene, to neću dočekati. Morao sam da preuzmem svoj život u svoje ruke.

Šta je za tebe dobar humor?

Ja živim Monti Pajton. Za mene je to humor. Posle devedesete mi nismo imali nekog pristojnog komičara.

Nedavno si se oženio (pogledaj „Trivije“-prim. aut). Kakva treba da bude idealna žena?

Ja sam oženio ženu koja ume da me organizuje i od mene napravi boljeg čoveka. To je za mene idealna žena. Ljudi uglavnom traže sisate plavuše, ali meni to nije potrebno. Đavo je rekao „Sve što je ukusno, loše je po zdravlje“. Dobra riba ti je zanimljiva dve godine i onda dosadi. Treba ti veza koja će da se održi. Ljudi se danas hvale sa koliko su žena bili, a to je u stvari sramota. Ne treba gledati fizički izgled.

Dakle, važan je odgovarajući spoj?

Da. Žena treba da bude menadžer i da, ako ti znaš da zaradiš pare, da budete tim. Mnogi ljudi gledaju strast, ali to prođe za tri meseca. Bitno je da zajedno budete jedna mašina koja ide kroz život i lomi sve pred sobom. Da vam bude dobro i kada je loše. Nije fora da menjaš žene, fora je da nađeš dobru i da je zadržiš.

"Ljudi uglavnom traže sisate plavuše, ali meni to nije potrebno"

A muškarac 21. veka?

Muškarac u 21. veku mora da zna da napravi novac, kao što je nekada umeo da izađe i ulovi divljač za trpezu. Žene greše kada jure one koji imaju novac. Nije važno da li taj neko ima pare, jer ko zna kako ih je stekao, važno je da on ume da ih napravi.

Trivije o MIlanu Tarotu

1. Smatra da Beograd nije human. Odlučio je da se preseli u Novi Sad kada mu je u Beogradu pauk odneo auto parkiran ispred zgrade.

2. U mladosti je svirao gitaru i pisao pesme

3. Svoju suprugu upoznao je na koncertu Whitesnakea

4. Leskovačka škola stripa uskoro će objaviti strip o njemu

5. Omiljeni film mu je Testera (Saw), zato što je glavni junak ubijao ljude koji nisu dovoljno cenili svoj život

Kako je tarot ušao u tvoj život?

Završio sam jednu od škola misterije, a prva takva osnovana je 1892. godine i zove se Zlatna zora. Tarotom sam počeo da se bavim 1995. a nešto kasnije su se sklopile kockice. Želeo sam da prenesem neku poruku društvu, da se probudi. Nije mi cilj bio da bude ovo što je sada.

Da li ti sam sebi gledaš u karte?

Da, stalno sebi gledam u tarot. Danas je glavna fora da, kad odeš na neku televiziju, oni gledaju da ti ne plate. Onda ja gledam u karte da li će platiti, kada i koji sistem da primenim u saradnji sa njima. Sad tražim da mi plate unapred, jer mogu da postavljam uslove.

Čini se da imaš istančan osećaj za biznis?

Šoubiz sam učio iz filmova, a ne u školi, za koju mislim da me ničemu nije naučila. Srbija je danas kapitalistički sistem, a država nije krava muzara. Ona je tu da održava red, da uzme pare od poreza i to je to. Svako od nas je sistem za sebe, niko ne treba da čeka pomoć države.

"Državu boli k***c za njene građane"

Kada si shvatio tu strašnu istinu?

U 12. godini mi se desilo da mi je doktor umesto minus dao plus dioptriju. Posle toga, ja sam razmišljao i shvatio da državu boli k***c za njenog građanina, inače ne bi doktori radili stvari koje mogu da unište nečiji život. Posle sam se sa ocem ubeđivao jer je on tvrdio „Ne, ne, valjda država zna bolje od tebe“, a to je tako jer su starijim generacijama isprani mozgovi. Sve se zna, završiš školu, vojsku, oženiš se, ali sve su to socijalističke gluposti. Poenta kapitalizma je da treba da menjaš stvari.

Da li ljudi u Srbiji i na Balkanu to shvataju?

Mnogi problemi proističu iz činjenice da je komunizam učinio da ljudi veruju da nije lepo biti bogat. Gostujem na raznim televizijama na kojima ljudi nisu primili plate po tri meseca. I on je normalan što radi džabe, a ja nisam normalan što zarađujem? A gazda mu ima šest „Ferarija“ ispred televizije. Moje emisije su na ivici, moram da postignem i gledanost i da zaradim novac, ali uprkos tome, ja do sada nisam imao nijednu žalbu.

Radiš sa ljudima. Jesi li mogao da „provališ“ šta su glavni problemi u ovdašnjem mentalitetu?

Sistem tarota je logičan. Karte imaju svaka svoje značenje, šta se otvori, ja to kažem i to je to. Problem je u našem mentalitetu što naš narod hoće onako kako on hoće. Majstor mu dođe u kuću i kaže mu „Moraš ovo ovako, ovo ovako“, ali ne, on hoće kako je on zamislio. Pitanja za tarot su „koja je moja krivica u životu, kako da to promenim da mi bude bolje, koje su okolnosti da promenim svoj život“, a ne „Kad će da mi se uda ćerka“ ili „Kad ću sa švalerom da imam seks?“. Kakva su to pitanja?

"Čovek treba da bude iskren prema sebi i da ima stav"

Dobro, to je stanje stvari, a kako promeniti situaciju?

Čovek treba da bude iskren prema sebi i da ima stav. Mora da pobedi ego, a to je jako teško. Meni je trebalo tri godine da stanem pred ogledalo i kažem „Ja sam kriv za svoj život“. Jer, vreme prolazi i vidim da se stvari ne menjaju, a ako se stvari ne menjaju, onda ti moraš sam da ih promeniš.

U tvojim emisijama često čujemo Iron Maiden, Rammstein i slične „tvrde“ zvukove. Da li je to muzika koju inače slušaš?

Da, ja privatno slušam metal i hard rock jer je to muzika revolucije, muzika sa kojom možemo da idemo napred, svako od nas. Ako slušamo ove narodnjačke gluposti, teško da ćemo moći da izađemo iz moralne krize u kojoj se nacija nalazi. Rammstein ima jako inteligentne tekstove, dok su Iron Maiden profesori istorije. To je potpuna suprotnost nekoj pevaljki sa Luj Viton torbicom. Takve stvari su samo kod nas mainstream. Ja od Rammsteina kopiram filozofiju nastupa, po kojoj gledaocu ne sme ni dve sekunde da bude dosadno.

Koliko koristiš internet i društvene mreže u svom radu?

Imam naloge i na Twitteru (@milan_tarot) i na Facebooku. Oduševljen sam društvenim mrežama, jer da nije njih, bili bismo osuđeni na Bolji život, RTS, Pink i Prvu. Ovako preko interneta imamo sposobnost da nas neko vidi. One su spas za sve nas. Sad je odnos između interneta i televizije 50:50, ali vrlo brzo će internet pobediti televiziju. Ljudi koji čitaju štampane medije takođe nestaju, to tržište umire.

"Za svoje neuspehe krivimo državu, komšiju ili crnu magiju, nikako sebe"

Pratiš li sport ili si više okrenut nekim drugim “disciplinama”?

Srbi sport doživljavaju kao sebe same i drugo mesto je za nas neuspeh. Sve frustracije koje imamo sa ženama ili mužem, mi ispoljavamo gledajući bilo koji sport i kada se reprezentacija ne plasira ili izgubi u finalu, mi dramimo. Nemamo za šta drugo da se uhvatimo, pa se hvatamo za sportiste jer samo to imamo. Za svoje neuspehe krivimo državu, komšiju ili crnu magiju, nikako sebe. To je kao sa gladijatorima, civilizacija uopšte nije napredovala. Zapravo je nazadovala, jer si tada makar morao da odeš tamo da pogledaš borbu, a sada se samo zavališ u fotelju, piješ pivo sa društvom i gledaš utakmicu. Ja sam to radio neko vreme, a onda sam video u čemu grešim i rešio da ne želim da dam 90 minuta svog vremena nekim seronjama koji će da izgube od Azerbejdžana. Radije ću to vreme da iskoristim za čitanje, biće mi bolje.

©Muskimagazin.com

Da biste postali čuveni Konan Varvarin neophodno je ili da budete rođeni kao Arnold Švarceneger, ili da se oderete od krvavog šestonedeljnog treninga kojim ćete svoje već natprosečno telo  učiniti dostojnim nosiocem lika i dela uloge kojoj je život pre vas podario jedan i jedini pravi Konan Varvarin, a njegovo ime je Arnold.

Džejms Momoa, tridesetjednogodišnji glumac, poznat po ostvarenju u seriji “Igra Tronova”, gde je već glumio „ratnika“ novi je Konan. Njegova interpretacija kultnog lika iz 1980. godine dočekaće nas u bioskopima sledeće godine, a evo šta je sve mladi Momoa morao da uradi da bi opravdao ukazano poverenje. Za početak, da zaboravi na normalan život.

Kombinacija specijalne ishrane i redovnih svakodnevnih treninga učinila je da Momoa za samo šest nedelja nabaci deset kilograma čistih mišića. Kada se u obzir uzme Džejmsova visina od skoro dva metra, rezultat je vredan divljenja.

- Svakodnevno smo mačevali po dva sata, onda smo pravili kratku pauzu, jeli smo kuvanu piletinu, dva sata sam dizao tegove i radio kardio trening. Posle toga jedino što sam mogao da radim jeste da odem kući i spavam – rekao je Momoa. Kada je reč o ishrani, Momoa je tokom svog intenzivnog bodibilding treninga jeo isključivo pileće grudi i kikiriki puter koji su mu obezbeđivali energiju za iscrpljujuća snimanja i sprečavali gubitak mišićne mase.

Po završetku snimanja, lišen tereta Konanove slave, Momoa je „zapucao“ za Italiju gde se lečio isključivo Ginisom i picom. Ovo je bio jedan od najtežih izazova za mladog glumca koji se već jednom gojio za ulogu u filmu, i to baš za „Igru tronova“, ali tada su producenti od njega zahtevali samo da se ugoji, ne i da se nabilduje.

Momoa, poreklom sa Havaja, Konana ne vidi kao heroja, već kao anti-heroja, običnog čoveka neobične snage koji jednostavno čini herojska dela gde god se nađe. Govoreći o liku koji je tumačio u filmu, Džejson Momoa je istakao da mu je u uživljavanju u ulogu Konana mnogo pomogla herojska crta večitog borca koju poseduje u svom karakteru, ali  i činjenica da je otac. „Svako ko je otac zna šta znači – živeti i umreti za nekoga“, kaže Momoa.

Na pitanje novinara ko mu se više dopada – Xena ratnica ili Crvena Sonja, Momoa je šaljivo odgovorio: „Snašao bih se sa obe“.

Arnold svakako bi, a tebi Momoa držimo palčeve, mada nije lak zadatak ispuniti mokasine i kožne gaćice prvoga Konana. Srećno!

©Muskimagazin.com

Kada direktor Policije zatraži saglasnost ministra unutrašnjih poslova za angažovanje  Protivterorističke jedinice, znači da je „vrag odneo šalu“ i da je zadatak suviše složen i opasan za „regularne“ pripadnike MUP, čak i za Žandarmeriju. Većina građana Srbije ne zna da u bilo koje doba dana ili noći postoje ljudi, obučeni i spremni da stanu na put najsurovijim pretnjama po njihovu bezbednost – organizovanom kriminalu, ekstrmizmu, terorizmu… Pripadnici PTJ su jedni od malobrojnih (pored Specijalne antiterorističke jedninice SAJ i nekih specijalnih jednica Vojne policije) koji imaju takav zadatak. U njihovim rukama su „sredstva krajnje prinude“ i oni se ne ustručavaju da ih i upotrebe u skladu sa Ustavom i zakonima države kojoj služe.

Jasno je da takvom silom ne mogu raspolagati obični ljudi. Zapitaćemo se – šta pripadnike PTJ odvaja od “običnih” ljudi. Odgovor je – skoro sve što se ne vidi na prvi pogled. A za većinu momaka kojima je u opisu posla da „guraju glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu“, u privatnom životu nikada ne biste pomislili čime se bave. Međutim, u uniformi, na zadatku, oni su do brutalnosti efikasni u sprovođenju zakona. Jedino tako i mogu obavljati svoju dužnost, jer ovi momci udaraju na najopasnije predstavnike podzemlja i terorizma.

Ekipa muškog magazina pre nekoliko dana provela je dan u bazi „Lipovica“ nadomak Barajeva kao gost PTJ i njenog komandanta pukovnika Gorana Dragovića. Imali smo čast da izbliza vidimo i iz prve ruke čujemo ko su pripadnici PTJ i sa kojim se izazovima susreću.

Od 230 kandidata, uglavnom pripadnika MUP, koji su prošle godine konkurisali za mesto u Protivterorističkoj jedinici policije PTJ tek petorica su zadovoljili kriterijume. Podatak koji nam je predočen u komandi jedinice još više intrigira ako znamo da je dobar deo kandidata na selekciju došao iz Žandarmerije.

Dakle, mogućnost da se proberu najbolji od najboljih jeste prvi preduslov kvaliteta. Drugi faktor je složena i zahtevna obuka koja traje koliko i staž u jednici. I treći, nezaobilazan činilac je konstantna briga o psihičkom zdravlju pripadnika i negovanje snažnih međusobnih veza koje prevazilaze domen profesionalnog.

Svi oni koji dođu na selekciju za jedinicu podvrgavaju se rigoroznim medicinskim pregledima, proverama fizičke sposobnosti i psihološkom testiranju. Komandant nam je pokazao dugačke liste kandidata u kojima su evidentirani rezultati svakog segmenta provere. Dovoljno je da u samo jednoj disciplini kandidat ne zadovolji kriterijum i gotovo sigurno je sebe dikvalifikovao iz trke za grb na kome mitski Grifon drži mač i štit sa simbolima Srbije.

A provera fizičkih sposobnosti kandidata je svojevrsno isplaniran pakao u nekoliko nedelja u kome se ljudsko telo i um dovode do granica izdržljivosti. Sve to se kombinuje sa elementima obuke u borilačkim veštinama, korišćenju hladnog i vatrenog oružja.

M.K. zadužena za psihološku selekciju kandidata kaže da postoji posebna baterija testova kojima se podvrgavaju ljudi koji izraze želju da postanu pripadnici PTJ. Prema njenim rečima, psihološki profil kandidata treba u svakoj pojedinosti da sadrži epitet nadprosečan. Ali ono što te ljude u najvećoj meri odvaja jeste izuzetna stabilnost u situacijama kada bi obični ljudi podlegli strahu ili panici. Kako kaže MK, reč je o ljudima čiji psihološki sklop zahteva teške situacije i izazove u kojima bi se kalili.

Obuka koju im nudi PTJ zadovoljava apetite i najzagriženijih adrenalinskih zavisnika, što smo imali priliku da se uverimo, što neposredno, što putem video zapisa koje su nam predstavili. Kao što smo već pomenuli, pripadnici PTJ nikada ne završavaju sa obukom. U principu, svaki pripadnik jedinice ima specijalnosti u kojima je najbolji, a svi su dužni da zadovolje neke opšte kriterijume.

Jedan od njih je da budu osposobljeni za korišćenje svih vrsta naoružanja u arsenalu jedinice, da prođu padobransku obuku i da postignu određeni stepen poznavanja borilačkih veština. Pored toga, pripadnici PTJ obučavaju se za specijalnosti snajperiste, stručnjaka za eksplozive, za rad sa službenim psima, nuklearno-hemijsko-biološku zaštitu, pohađaju kurseve alpinizma, obezbeđivanje ličnosti itd.

Jednom godišnje u goste PTJ dolaze instruktori izraelskog Mosada sa kojima vežbaju, između ostalog i Krav Magu, borilačku veštinu izraelskih oružanih snaga. Ova, na oko ne tako lepa veština, praktikuje upotrebu vatrenog i hladnog oružja u ne smrtonosne svrhe, odnosno kada je potrebno savladati izuzetno opasno i agresivno lice, bez lišavanja života.

Suštinski razlog približavanja i prelaženja granica ljudskih psihofizičkih sposobnosti kod pripadnika PTJ, prema rečima njihovog psihologa, jeste potreba da u određenom trenutku, kada je to potrebno, u dva ili tri minuta angažuju sve svoje potencijale i da izvrše zadatak bez obzira na rizik i opasnost. Oni su u svakom merljivom segmentu ljudskih psihofizičkih sposobnosti jednostavno rečeno – nadprosečni.

Trebalo bi podsetiti da su pripadnici PTJ neutralisali teroristički kamp vehabija u planinama iznad Novog Pazara 2007. godine u kojoj je vođa ekstremista Mustafa Prentić izgubio život, a jedan policajac ranjen.

Dve godine kasnije snajperisti PTJ bili su prinuđeni da liše života otimičara koji je držao kao taoce celu porodicu u jednoj kući porodice Jovanović nadomak Despotovca. Tek kada je pregovarački tim MUP procenio da su postupci otmičara krajnje nepredvidivi dok je jednom taocu držao prislonjen pištolj uz glavu, izdato je naređenje da se otvori vatra.

Pukovnik Dragović ispričao je za slučaj hapšenja otmičara koji se zabarikadirao u stanu sa detetom. Naime, pripadnici PTJ nisu smeli da koriste vatreno oružje prilikom akcije, nego su, posle razvaljivanja vrata u štit primili 13 metaka iz automatske puške koju je imao otmičar, da bi ga posle toga svladali, a dete oslobodili bez ikakvih povreda.

Psiholog M.K. kaže da se posle svake akcije koja podrazumeva visok rizik sprovode psihološka testiranja ljudi koji su u njima učestvovali i da je gotovo pravilo da su svi oni, skoro istog trenutka spremni da idu u naredni zadatak.

Istorijat jedinice

Kada je 2003. godine formirana Žandarmerija, pored odreda u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kraljevu, kao samostalna organizaciona celina u okviru nje nastala je i Protivteroristička jedinica. Ona je u prvi mah okupila pripadnike rasformirane Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti (JSO), pripadnike rasformirane Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) iz Prištine i specijalističke čete Žandarmerije. Prilikom detaljnih bezbednosnih provera, u dva navrata, iz jedinice su odstranjeni bivši pripadnici JSO koji su imali veze sa nezakonitim aktivnostima.

Aprila 2007. godine, na predlog tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića, Vlada je izdvojila Protivterorističku jedinicu iz sastava Žandarmerije, pa je ona postala samostalna organizaciona jedinica Direkcije policije. Takva odluka opravdana je specifičnostima poslova koje obavlja i potrebama službe. Posle osnivanja 2003. godine jedinica je u svom sastavu imala osam vodova, od kojih je sedam bilo smešteno u bazi u Lipovici, a 8. vod, u sklopu ronilačkog centra, bio je u bazi „Marina“ na Savi. Dve godine kasnije, PTJ dobija potpuno nov komandni kadar koji jedinicu usmerava na primarne zadatke – borbu protiv terorizma. S tim ciljem, 2006. godine u PTJ urađena je sistematizacija radnih mesta, koja važi i danas.

Komandant

Pukovnik Policije Goran Dragović, čovek koji je karijeru specijalca počeo u prištinskom odredu SAJ kao instruktor bliske borbe, danas je blizu vrhunca karijere. Iako ga je nekoliko ispita delilo od diplome medicinskog fakulteta, Dragović se, kao afirmisani karatista pridružio Policiji i ubrzo počeo da napreduje u lancu komandovanja među specijalcima.

I danas kao pre dve decenije, pukovnik Dragović često u akcije ide prvi, ispred ljudi kojima komanduje. Iako je, prošavši mnogo po život opasnih situacija, dokazao hrabrost i srčanost, pukovnik i dalje daje primer mlađima od sebe. Jednom specijalac – uvek specijalac!

Za čitaoce Muškog magazina predstavljamo taktičko tehničke karakteristike jednog dela naoružanja i vozila koje koristi PTJ.

Hameri

Hameri koje poseduje PTJ su tzv. H1 tipa, koji su u Srbiju uvezeni kao civilne varijante vozila.  Nakon toga su u Institutu „Lola“ oklopljeni i prepravljeni u borbene varijante. PTJ jedini u Srbiji, a i u svetu poseduje takvu vrstu modifikovanog Hamera.

Motor je zaprenine od 6500 cm³  i zbog izuzetne snage vozilo je operativno u svim terenskim uslovima. Inače u PTJ se oni koriste za prevoz ljudstva, razbijanje veće grupe izgrednika koji narušavaju JRM, na njih se montiraju sredstva za vatrenu podršku, a koriste se i za vuču čamaca, agregata, pokretnih kuhinja i slično.

Pištolj – Beretta PDz4 Storm

Italijanska fabrika Beretta je 2004. godine izbacila ovaj pištolj kao službeni pištolj 4. generacije. To je poluautomat sa sistemom rada kratkog trzaja cevi. Kapacitet okvira je 17 metaka. Proizvodi se u 4 kalibra : 9dz19mm,9dz21, 40snj, 45 auto, odakle i potiče naziv modela  PDz4 Storm. Rukohvat pištolja je od polimera ojačan fiberglasom sa čeličnim ulošcima sa integrisanom picatinny šinom za montažu laserskih obeleživača i taktičkih lampi. Udobnost i ugao rukohvata kao i niski profil idealni su za instiktivno nišanjenje. Rukohvat je sa svih strana gumiran, unutrašnjost pištolja je hromirana. Bravljenje je geometrijskog tipa sa osnom rotacijom cevi što povećava vek trajanja oružja. Sistem okidanja je zasebna celina, lako odvojiva od mehanizma. Ima obostrane komande, mogućnost montaže različitih dodataka što mu omogućava potpunu modularnost od 5600 kombinacija, što nijedan drugi proizvođač nije uspeo. Veoma je popularan pištolj kako kod civila, tako i na vojno-policijskim poslovima. U PTJ se najčešće koristi za skriveno nošenje, kao što je slučaj sa poslovima obezbeđenja VIP ličnosti.

Puška Colt M-4

Zemlja porekla je SAD. Pravljena je na bazi puške M-16, skraćena verzija. Kalibar je 223 (5,56 dz 45 ), puni se okvirom od 30 metaka. Težina oružja bez okvira je 2, 44 kg. Dužina cevi je 29 cm, prednji nišan je podesiv a zadnji je transakcioni kao kod M-16. Koristi Aim Point. Može da se modifikuje i veliki broj specijalnih dodataka.  Ostvaruje odlične rezultate preko 300m i omiljena je kod pripadnika specijalnih snaga.

Snajperska puška TRG-22/42

Zemlja porekla je Finska. To je puška srednjeg i velikog dometa, zavisno od kalibra. Koristi kalibar .309njin, .300njinmag, .338lapua magnum. Kapacitet magacina je 10 metaka. Opremljena je optičkim nišanom Leupold mark 4. Mogućnost preciznog pogotka je od 800.1200 m, u zavisnosti od kalibra. Puška je izrađena po kriterijumu strelaca koji se dugo godina bave preciznim gađanjem. Jedna je od najprodavanijih snajperskih pušaka u svetu.

Snajperska antimaterijalna puška Barrett M82A1 call. 50 BMG

To je teški snajper velikog dometa, koristi kalibar 50 BMG, izuzetno velike preciznosti i vatrene moći.  Puni se okvirom od 10 metaka, težina oružja je oko 18 kg. Radi na principu kratkog trzaja cevi. Opremljen je optikom Snjarovski. Pored živih ciljeva uspešno eliminiše i lako oklopljena vozila na daljinama do 2000m. Jedan dobro obučeni strelac može ovim oružjem da zaustavi čitavu četu i tako promeni ishod okršaja.

©Muskimagazin.com

Bizarnosti na ovom našem malom ludom svetu nisu retkost. Uostalom, pođimo od bizarne činjenice da je plava stenčuga zvana Zemlja jedina planeta za koju sa sigurnošću možemo reći da u ovom crnom Kosmosu sija plamičkom života. Koliko je onda neočekivano da će se na tako neobičnom mestu razviti brojni bizarni oblici života poput Napoleona, Majkl Džeksona ili „back to crack“ Amy Winehouse? Među svim ovim slavnim bizar likovima, neprimećeni ostaju mnogo bizarniji anonimusi, a ne pridati im zasluženu pažnju, složićete se – šteta je.

Mnogi od tih bizarnih frikova su naše nasmejane ljubazne komšije, koje iza kućnih vrata postaju gospodari svojih privatnih bizarnih svetova. Nemamo nameru da vas špijuniramo pa ćemo, stoga, zaći u intimu onih o kojima se nešto već zna. Ali to ne znači da možete da se opustite… Predstavljamo vam CHOPPERA – kriminalca koji je voleo da secka!

CHOPER – Poštena baraba

Australijanac Mark Brendon Čoper (57) nadimak sigurno nije dobio jer je kao mali voleo da pomaže mami u seckanju povrća za supicu. Ne, ova smrtonosna Seckalica, svoje instrumente isprobavala je na nestašnim prstićima svojih kolega kriminalaca sa, verovali ili ne, humanim ciljem odvikavanja istih od lopovluka. Pre nego pređemo na bizarnu karijeru kriminalca koji je sakatio druge kriminalce, ne bi bilo loše rasvetliti Čoperovo detinjstvo i „rane radove“, jer, kako iskustvo uvek pokaže – za sve su krivi roditelji.

Ovaj neobični Australijanac odrastao je u porodici advenitista (roditelji sektaši – prvi preduslov odrastanja u „zdravu“ i „normalnu“ jedinku), koja ga se već sa njegovih pet godina lako otarasila smestivši ga u Dom za nezbrinutu decu (drugi preduslov ispoštovan). Kako to obično biva, prinuđen da odrasta na ulicama Melburna (preduslov treći), Mark je hteo- ne hteo morao da bude uličar. Družeći se sebi sličnima, oformio je društvo pred kojim bi glasići „Bečkih dečaka“ verovatno zauvek utihnuli. Nasilničko ponašanje, tuče, agresivnost, pa i činjenica da je tokom tih pet godina od roditeljskog odgoja dobio samo redovne doze fizičkog i seksualnog zlostavljanja, ovog „perspektivnog“ mladića sa 14 godina doveli su u psihijatrijsku ustanovu, gde je, kako sam tvrdi, bio lečen elektrošok terapijom.

Tinejdž doba harizmatičnog sadiste

Za razliku od većine tinejdžera koji u periodu hormanalnog disbalansa i evolutivnog haosa muku muče sa bubuljicama i napupelim šiparicama, Marku je najveću muku zadavala uspešna koordinacija akcija njegove ulične bande „Surrey road“. Već tada videli su se začeci Čoperove kasnije Robinhudovske krimi karijere. Njegova banda nije, kao sve, pljačkala nezaštićene bakice i obijala trafike, već je isključivo otimala robu uličnim dilerima narkotika. Opisivan kao harizmatični sadista izrazitog smisla za humor, Mark je do dvadesete godine razvio prefinjen talenat za terorisanje pripadnika podzemlja. Specijalizacija – mučenje i otimanje.

Poznato je da je prilikom mučenja koristio aparat za zavarivanje i „rezu“ kojim bi odsecao prste svojim žrtvama nagoneći ih na samovoljno odricanje od kriminala kako bi ostali u životu. Ko se ne bi pridržavao reči date Čoperu, bio bi uredno istranžiran i složen u zamrzivač. I ne, to ne kažemo tek tako. Čoper je polovinu svog života proveo u zatvoru. Umešan je u devetnaest ubistava, a zatvaran je i zbog šverca oružja, droge, oružanih pljački, napada i otmice. Zanimljiv je podatak da je od dvadesete do tridesetosme godine na slobodi proveo svega trinaest meseci. A onda BIZAR NAD BIZARIMA – Čoper postaje mutimilioner.

Čoper – cenjeni spisatelj

Po izlasku iz zatvora 1991. godine objavljuje knjigu, autobiografiju, koja govori o najbizarnijim segmentima njegovog života, a najveći deo njih odnosi se na „seckanje“ i zatvorske anegdote. Da je na bizarnoj planeti sve bizarno moguće potvrđuje i to da je za samo par godina od okorelog sadiste Čoper postao ugledni kolumnista magazina RALPH i američkog FHM-a. Prvi put se oženio 1995. godine, a do razvoda 2001. i novog braka 2003. godine sa dugogodišnjom prijateljicom Margaret Kasar, sa kojom je dobio sina Brendon Roja, Čoper je na svojoj životnoj priči zgrnuo milione.

Ovih dana bizarni „Seckator“ broji poslednje dane života bolujući istovremeno od Hepatitisa C, koji je „zaradio“ tokom zatvora i ciroze jetre koju je „pokupio“ nekad i negde tokom života. Koje od ovo dvoje će ga pre „secnuti“, pokazaće vreme.

©Muskimagazin.com