Dakle, posle ovih fotki možemo reći samo – da bog da ti dete izgledalo k’o bugarski maturant.

©Muskimagazin.com

Tekst koji dolazi ispod ovakvog naslova, sigurno će nekog asocirati na pesmu našeg najpoznatijeg Mitra ( Mrkela se povukao još u prošlom veku), ali na žalost Mirićevih fanova, nećemo vam tumačiti njegov lyrics, nego ćemo se baviti pravim špijunima, onima koji su takođe među nama, ili su bar bili, a niko nije znao ni ko ih šalje, ni za koga rade, dok oni najbolji verovatno nisu nikada ni otkriveni i još špijuniraju…

Špijunski zanat se može svrstati u jedan od najstarijih, i prvobitna plemena su verovatno imala likove koji su prenosili svojim poglavarima kako se pali vatra, i šta da se radi sa ženkom nakon udaranja toljagom… Kasnija vremena su donela neku novu vrstu špijunaže, danas ne možemo ni da zamislimo na koje načine smo sve špijunirani (a jesmo sigurno!), pa zato možemo pouzdano da pričamo samo o nekim malo starijim i raskrinkanim špijunima…

Doba u kom su špijuni bili najtraženiji kadar je, naravno, period između dva svetska rata i period Hladnog rata. Možda zbog toga, i najveći i najpoznatiji špijuni dolaze upravo iz tada najvećih sila (SSSR, Velika Britanija, SAD…) Krenućemo do najbrojnijih a oni su svakako Sovjeti…

Čovek za koga nikada ne bi rekli da je špijun (a to vam govori da je bio uspešan) je upravo Klaus Fuhs. Rođen u Nemačkoj 1911. godine, ovaj teorijski fizičar je vrlo mudro primenio svoje znanje prirodnih nauka. Radio je na stvaranju atomske i hidrogenske bombe kao i na raznim fisijskim oružjima. Za vreme studiranja u Nemačkoj, priključio se Komunističkoj partiji Nemačke. Pri uspostavljanju nacističkog režima, prebegao je u Englesku, gde je ujedno i diploimirao. Tokom rata je špijunirao Britance i Amerikance, i prenosio Rusima. U Las Alamosu, u Novom Meksiku, je bio deo projekta Menhetn, a kasnije je Sovjetima pomogao u otkrivanju tačnog broja bojevih glava u posedu SAD-a.

Radio na razvoju naoružanja: Klaus Fuhs

Osuđen je u Britaniji za prenošenje vojnih tajni prijateljskim zemljama, i od predviđenih 14, odležao devet godina, a potom izašao kao slobodan čovek, odselio se u Nemačku i zauvek završio sa špijunskim poslovima… Umro je 1988. godine. Iako Nemac, Klaus je sjajno sarađivao sa Rusima, a koliko su oni zainteresovani za strane špijune, govori i karijera još jednog velikog špijuna, ovog puta Britanskog porekla.

Reč je o Oldriču Ejmsu. Prvobitno zaposlen u američkoj obaveštajnoj službi, 1985. godine je prebegao u ruske redove. I to samo iz novčanih razloga, pravi profesionalac! Ušetao je u ambasadu SSSR-a sa poverljivim podacima, i za  njih je dobio nekoliko miliona dolara, a glavu je izgubilo nekoliko američkih agenata. On je novac luksuzno trošio, kupovao vile, automobile u skupoceni nakit. CIA je počela da sumnja kada su primetili veliku količinu informacija koje su „procurele“… Istragu je sproveo FBI, a Ejms je dospeo na prvo mesto liste optuženih. On je uhapšen sa suprugom na aerodromu i sada je na doživotnom služenju robije u Alenvudu u Pensilvaniji.

Služi doživotnu robiju: Oldrič Ejms

Njegovi zemljaci, čuvena „Grupa sa Kembridža“, bli su vrlo dobro organizovana špijunska grupa. To potvrđuje činjenica da se od njih petoro, za četvoro zna tačan identitet! Njihov radni staž je tekao u periodu između Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Prikupljali su informacije za sovjete, ali su takođe i širili dezinformacije u redovima nacista.

Petorku sa Kembridža činili su Kim Filbi (Stenli), Donald Duart Meklin (Homer), Gaj Bardžis (Hiks) i Entoni Blan (Džonson). Postoji više kandidata za identitet petog člana, a mnogi smatraju da je to bio Džon Kairnkros (List). Ime su dobili po univerzitetu na kom su studirali u vreme priključivanja komunistima.

A za one neupućene, evo jedne korisne informacije! Najpoznatiji špijun svih vremena je ženskog pola! Ne nasedajte na priče o naivnosti, neiskvarenosti i slično, u svakoj ženi čuči jedna Mata Hari… Da ne bude zabune, ni sada ne pišemo o pevačima, i dalje smo u svetu špijuna. Mata Hari, rođena kao Margareta Gertruda Zele, je jedna od retkih osoba u svetu špijuna koja je špijunirala za svoju domovinu. Ime Mata Hari je prvobitno bilo njeno scensko ime, s obzirom da se bavila scenskim plesom (čitaj striptizom), kao i nekom vrstom poslovne pratnje.

Najpoznatija špijunka: Mata Hari

Kada uzmemo u obzir prirodu njenog posla, jasno je kako je dolazila do bitnih ljudi i bitnih informacija. Ona je strogo poverljive informacije, koje je (verovatno ženskim metodama) izvlačila iz francuskih agenata, vrlo uspešno prenosila Nemcima za vreme Prvog svetskog rata. Međutim, poruku u kojoj Nemci pohvaljuju rad agenta H-21, presreću Francuzi, identifikuju Mata Hari kao agenta H-21 i hapse je u hotelu u Parizu. Pola godine posle toga, sud je proglašava krivom za špijunažu i Mata Hari izlazi pred streljački vod koji okončava njenu  špijunsku karijeru i život u 41. godini.

Još jedna dama u redovima špijuna, koja je takođe bila vrlo uspešna u tom poslu je Bel Bojd. Ona je rođena kao Izabela Meri Bojd, 1844. godine, i bila je vrlo aktivna u američkom građanskom ratu. Štab joj je bio u očevom hotelu u Virdžiniji, odakle je prosleđivala informacije generalima Konfederacije. Posle bliskog kontakta sa vojnicima Unije, Bel zavodi jednog vojnika i od njega dobija (gore navedenim i dobro poznatim metodama) informacije koje prosleđuje Konfederaciji.

Špijunirala u Građanskom ratu: Bel Bojd

Svoju odanost je dokazala probijanjem kroz protivničke linije, i prenošenjem vrlo bitnih vesti svojim generalima. Za zasluge je odlikovana južnjačkim krstom. Međutim, po završetku afere, njen ljubavnik ju je izdao i uhapsio 1862. godine. Ona se nakon oslobađanja seli u Englesku, gde počinje glumačku karijeru, a u SAD se vraća 1869. godine. Preminula je od srčanog udara sa 56 godina.

A jedan od najodanijih špijuna je i verovatno najpoznatiji Sovjetski špijun. Rihard Zorge, rođen krajem 19. veka, karijeru je počeo kao novinar, radio je u Nemačkoj i u Japanu, najvećim Sovjetskim neprijateljima u to vreme. Posle ranjavanja u Prvom svetskom ratu, oporavljao se čitajući Marksa i Engelsa, i tada je prihvatio komunističku ideologiju. Posao novinara mu je bio odlično pokriće da se nađe u pravo vreme na pravom mestu, pa je tako Zorge vrlo uspešno prikupljao informacije po Nemačkoj, Japanu, Kini… Zorge je svojim umećem došao do ključnih informacija u Drugom svetskom ratu, saopštio je vojnom vrhu pod kojim uslovima će Japan napasti SSSR, i kada će napasti Staljingrad.

Čitao Marksa i Engelsa: Rihard Zorge

Ona ključna stavka koja je proslavila Zorgu, priznata mu je tek 1964. godine! Zorga je Rusima saopštio tačan datum nemačkog napada na SSSR, ali Staljin ga nije poslušao i nikada to nije javno priznao. Zorga je uhapšen u oktobru 1941. godine i, iako su ga mučili, nije priznavao vezu sa Rusima. Obešen je u novembru 1941. godine, a tek nakon Staljinove smrti, Zorga posthumno, 1964. godine, dobija orden narodnog heroja Sovjetskog Saveza…

Očigledno je da život špijuna nije tako sjajan, kao što je na TV-u prikazan u serijalu o agentu 007. Špijuni su nešto više od šmekera koji piju martini, voze Aston Martin, i jure ženske. I, iako je verovatno američka verzija špijunaže egzotičnija, u ovom slučaju pobeđuje ruska škola… Jer šta bi inače radili onoliki Rusi po Americi, sem onog što najbolje znaju…

©Muskimagazin.com

Na pitanje kako je “ubedio” insekte da budu mirni tokom poziranja, on kaže da tu nema nikakve tajne, te da su mu mnogi modeli pobegli pre nego što je uspeo da okine čak i jedan snimak.

“Postoje samo dve tajne kod ovakvog fotografisanja: razumeti ponašanje insekata i napraviti neverovatno veliki broj snimaka”, kaže Tomas.

On demantuje da je bilo koji od slikanih insekata mrtav ili smrznut u svrhe slikanja i navodi da nikada nijednog insekta nije povredio u te svrhe.

“Nijedan od ovih insekata nije onesposobljen, niti mu je fizički ograničeno kretanje da bi bio slikan”, kaže Tomas.

“Smatram da je životinje najbolje snimati u prirodnom okruženju, mada sam neke insekte snimao i u unutrašnjem ambijentu, ukoliko bih ih tamo zatekao”, objašnjava ovaj umetnik.

Tomas kaže da je često imao i sreće da insekti budu toliko mirni da je mogao iz istog ugla da ih uslika više puta, što je inače izuzetno teško.

Tomas na kraju kaže da oprema jeste važna, ali da nije od primarne važnosti. Sa malo se, kaže, može učiniti mnogo. “Samo izađite napolje i fotografišite. Što više kadrova i što više različitih vrsta.”

©Muskimagazin.com

Među tih 20 nalaze se i tri najmnogoljudnije zemlje na svetu – Kina, Indija i SAD. Dakle, gotovo polovini svetskog stanovništva preti smrtna kazna u slučaju da počine neki od najtežih zločina. Kako su tehnologija i nauka znatno napredovale, osuđenicima je olakšan put na onaj svet, i ne koriste se više brutalni metodi kao što je to bio slučaj u ne tako davnoj prošlosti.

A jedan od najokrutnijih metoda bio je kuvanje živih ljudi. Osuđenici su ubacivani u kotao napunjen vrelom vodom ili uljem. Pritom je egzekutor imao više opcija na raspolaganju: Mogao je da ubaci žrtvu u hladnu vodu, pa tek onda da je postepeno zagreva kako bi smrt bila što sporija i bolnija. Takođe, mogao je da dodatno muči žrtvu tako što ju je spuštao i izvlačio iz kotla držeći je okačenu za kuku.

Kuvanje i spaljivanje

U 16. veku engleski kralj Henri Osmi omogućio je dekretom da se pojedini kriminalci, najčešće ubice, kazne smrtnom kaznom, tj. kuvanjem. U Mongoliji i Japanu su u istom peridou zabeleženi slučajevi kuvanja živih ljudi, a neki podaci ukazuju da su u Uzbekistanu tokom 90-ih godina prošlog veka, pojedini disidenti kažnjavani na ovaj svirep način od strane tiranskog režima Islama Karimova.

"Deder, Savo, dodaj malo bibera i crnog luka ovde"

Spaljivanje je metod smrtne kazne korišten za ljude koji su etiketirani kao jeretici, izdajnici ili veštice. Ovaj zloglasni metod posebno je vezan za period Inkvizicije Rimske Katoličke Crkve koji je trajao od 12. do 16. veka. Među najpoznatijim istorijskim ličnostima koje su spaljene pod optužbom za jerese i veštičarenje bili su italijanski filozof i matematičar Đordano Bruno i francuska nacionalna herojina Jovanka Orleanka. U modernom dobu, zabeleženo je nekoliko slučajeva spaljivanja: 1916. Afro-Amerikanac Džesi Vašington spaljen je na lomači od strane razjarane rulje, zbog ubistva jedne bele devojke. Tokom 1990-ih, diktatorski režim u Severnoj Koreji spalio je nekolicinu vojnih generala, a proces njihovog pogubljenja održan je na Stadionu u glavnom gradu Pjongjangu.

Slow slicing

Možda najbrutalniji metod vezan je za Kinu. „Slow Slicing“, ili u grubom prevodu sporo komadanje, je dugotrajan proces prilikom koga se žrtvi nožem odstranjanjuju delovi tela, jedan po jedan. Ovakva kazna korištena je za osobe koje su počinile zločin izdaje ili teškog ubistva, npr nekog od članova porodice. Praksa komadanja osuđenih trajala je od 900. godine nove ere pa sve do početka 20. veka. Poslednji slučajevi zabeleženi su 1905. kada je nekolicina francuskih vojnika stacioniranih u Pekingu imala priliku da prisustvuje rasecanju mladića koji je optužen za ubistvo svoje majke. Kao što možete pretpostaviti, ovakav vid pogubljenja sprovođen je na javnim mestima, što je bio slučaj i sa spaljivanjem i kuvanjem.

Seckaću te na komade: Slow slicing

Takođe, pomenućemo još neke brutalne metode egzekucije osuđenika čiji nazivi dovoljno govore o njihovoj svireposti: Egzekucija testerom, uz pomoć slona, odstranjivanje kože, vešanje… Jedan od najčešćih metoda je odrubljivanje glave, mačem, sekirom, ili posebno konstruisanim spravama za tu namenu, kao što je bila giljotina u Francuskoj ili Maiden (Devica) u Velikoj Britaniji.  

Tehnologija pogubljenja

Sa naletom tehnoloških dostignuća, stvoren je čitav niz novih sredstava za sprovođenje smrtne kazne. To više nisu metodi ili rituali, reč je o čitavim tehnologijama pogubljenja. Da li su ona manje ili više okrutna od srednjevekovnih, prosudite sami.

Gasna komora je samo jedno u nizu otkrića koje su izumeli Amerikanci. Žrtva se zatvara u komoru, u koju se sprovodi smrtonosni gas, najčešće hidrogen-cijanid ili karbon-monoksid. Na ovaj način pogubljivane su višestruke ubice, a prvi slučaj zabeležen je 1924. u Državnom zatvoru Nevade. Tokom 1980-ih zabeleženo je nekoliko kontroverzi, koje su produbile sumnju u ovaj metod. 1983. zatvorenik Džimi Li Grej je ostao živ čak osam minuta u gasnoj komori, pa je na kraju u bio primoran da sam sebi oduzme život tako što je udarao glavom u čeličnu gredu.

"Nehumana" smrtna kazna: Gasna komora u zatvoru Sent Kventin

Potom je 1992. Donald Harding je izdržao čak 11 minuta u gasnoj komori, što je primoralo vlasti da sprovedu novu egzekuciju. Krajem 20. veka sve američke države proglasile su ovaj metod nehumanim, i zabranile njegovo sprovođenje.

Električna stolica, simbol smrti

Električna stolica je dugo bila simbol smrtne kazne u SAD. Konstrisao ju je Tomas Edison, a prvi put je upotrebljena 1890. Cilj je bio da zameni vešanje. Međutim, tokom 80-ih godina, znatno je opala upotreba električne stolice, a sve popularniji metod postajala je smrtonosna injekcija. Smatralo se da je to znatno jeftiniji i bezbolniji metod. Danas, električna stolica je legalan metod u par saveznih država u SAD, ali uglavnom kao opcionalni ili alternativni.

Smrtonosna injekcija ima najrašireniju upotrebu, ne samo u SAD već i u drugim državama sveta, i smatra se za najhumaniji oblik smrtne kazne. Ubrizgava se sa ciljem da zaustavi rad vitalnih organa. Prvobitne injekcije su proizvodile moždanu smrt, a savremene direktno pogađaju rad srca.

Pogubljenje bez rukavica

Međutim, u pravosudnim sistemima pojedinih zemalja, do dan danas su se očuvali neki svirepi metodi egzekucije. Kamenovanje se i dalje praktikuje u Iranu, Saudijskoj Arabiji, Sudani, Jemenu, vešanje je legalno u Jordanu, Maleziji, Singapuru, dok se u Indoneziji i Mongoliji i dalje sprovodi streljanje.

Vojnici ne znaju u čijoj su pušci pravi meci, da bi umirili savest

U državi Njujork smrtna kazna je zakonom zabranjena. Poslednje pogubljenje sprovedeno je 1963. nad Edijem Mejsom, koji je bio osuđen za oružanu pljačku i ubistvo. Čuven je i slučaj Ekmera „Trigera“ Burka, višestrukog plaćenog ubice koji je pogubljen na električnoj stolici 1958. Burk je 1952. ubio Edvarda Volša jer ga je iritiralo to što ga je nazvao nadimkom „Triger“ (obarač), pošto je više preferirao nadimak „Killer“.

Još jedno poznato ime koje je u Njujorku pogubljeno na električnoj stolici bio je 28-godišnji anarhista Leon Čolgoš, ubica američkog predsednika Wilijama Mekinlija. U periodu od 1941. do 1944. na električnoj stolici je pogubljeno šestorica pripadnika ozloglašene kriminalne organizacije Murder Inc koja je bila povezana sa Mafijom tokom 20-ih, 30-ih i 40-ih godina prošlog veka.

U Kaliforniji je 13 ljudi osuđeno na smrtnu kaznu, a nakon prve dve koje su sprovedene gasnom komorom, sve ostale egzekucije bile su smrtonosnom injekcijom. Poznati serijski ubica Wilijam Bonin pogubljen je 1996. Osumnjčen je da je u peridou od 1979. do 1980. silovao i ubio preko 20 muških i ženskih osoba.

U Teksasu je u periodu od 2000. do 2009. čak 248 osoba presuđeno sa smrtnom kaznom. Zaključno sa 16. novembrom 2011. ukupno 1.128 osoba je pogubljeno, počevši od 1819. Jedina savezna država u kojoj je sprovedeno više smrtnih kazni je Virdžinija – 1384.

Ko je rekorder?

U Japanu, zločini koji su kažnjivi smrtnom kaznom su ubistvo i nacionalna izdaja. U periodu od 1946. do 1993. pogubljeno je ukupno 608 osuđenika. Egzekucija se sprovodi vešanjem. Na Kubi se najčešće primenjuje streljanje, a procene su da je od Kubanske Revolucije 1953. do danas stradalo više od 4.000 ljudi.

Zabava za masu: javno pogubljenje

Jedna od vodećih zemalja u svetu po egzekucijama je Saudijska Arabija. Od 2007. do 2010. zabeleženo je 345 slučajeva odrubljivanja glave, na osnovu optužbi za silovanje, ubistvo, korišćenje droge, pljačke… U Severnoj Koreji postoji dug spisak zločina za koje automatski sledi smrtna kazna, a egzekucija se sprovodi streljanjem, i to u javnosti. Pretpostavlja se da je 2007. na jednom Stadionu 170.000 ljudi prisustvovalo streljanju 74-godišnjeg sefa jedne fabrike, optuženog za utaju poreza. U Iranu je tokom 2010. pogubljeno oko 180 ljudi, među kojima je bilo i maloletne dece.

Dug je spisak zemalja u kojima smrtna kazna više nije legalna. Poslednje vešanje u Velikoj Britaniji sprovedeno je 1964. pod optužbom za ubistvo. Smrtna kazna je u Nemačkoj ukinuta 1987. dok je u Rusiji poslednje pogubljenje sprovedeno 1996. Poslednji slučaj giljotine zabeležen je u Francuskoj 1977. U Španiji su petorica članova speratističke organizacije ETA streljana 1975. i od tada se smrtna kazna više ne primenjuje. U Truskoj poslednji zatvorenik je pogubljen 1984. a u Kanadi 1962.

©Muskimagazin.com

Pitney-Bowes

Schlitz

Chase & Sanborn

Nepoznata kompanija za proizvodnju obuće

Dacron

Mini

Drummond Sweaters

QSOL.COM

Lysol

Zonite

Datacomp

Kenwood

©Muskimagazin.com

Seks u katedrali u Norveškoj

Par iz Norveške pokušao je da posao “obavi” pred oltarom katedrale u Oslu. Reč je o aktivistima organizacije “Fuck for Forest. Ipak, nisu uspeli, već su završili u ‘apsu, a video možete pogledati na ovom linku.

Norvežani u akciji

Seks na železničkoj stanici u Torontu

Dvoje Kanađana postali su senzacija nakon što se na internetu pojavio snimak njihove akcije u podzemnoj železničkoj stanici u Torontu. Sve se dešavalo usred bela dana, u pola tri popodne.

Policajac na haubi automobila u Meksiku

Jedan meksički policajac snimljen je nadzornom kamerom usred seksa sa nepoznatom damom na haubi službenog vozila. Mesto dešavanja – ranč kod Santa Fea.

Seks duhova u Americi

Na ovakvoj listi nemoguće je zanemariti seks koji ima odrednicu paranormalnog. Jedna Amerikanka tvrdila je, naime, kako je u dnevnom boravku “na gomili” uhvatila – duhove!

Pohotna manekenka u Belgiji

Manekenka Alisija Tendernes i njen dečko je vodio ljubav u svojoj hotelskoj sobi. To ne bi bilo ništa čudno da se u blizini ne nalazi stadion Stajen, na kojem je igrana utakmica baš u vreme vrelog seksa u hotelu. Par je vodio ljubav na prozoru svoje sobe, a to nije promaklo brojnim navijačima koji su snimili “akciju”.

Šou u Belgiji počinje

Seks na balkonu u centru grada

Sledeći na listi je par koji se strastima prepustio na balkonu “Darwin” apartmana, u centru istoimenog grada u Australiji.

 Seks na vodenom toboganu u Poljskoj

Jedan zaljubljeni par opustio se u vodenom parku u jednom poljskom gradu. Popeli su se do vodenog tobogana gde su uživali u strastvenom vođenju ljubavi.

Poljaci u strasnom klinču

Belgijska gradonačelnica na krovu dvorca

Opet Belgija na našoj listi. Gradonačelnica belgijskog grada Aalsta, Ilse Utersprot, izazvala je skandal kada je snimak nje i njenog verenika na kojem se vidi kako vode ljubav usred bela dana na krovu jednog dvorca iscureo u javnost.

Belgijska gradonačelnica i njen ljubavnik uživaju u pogledu

Seks na koncertu u Kanadi

Dvoje fanova benda “Motley Crue” su na koncertu u kanadskom gradu Vinipegu odlučili da se zabave tako što će se poseksati tokom koncerta na tribinama. Pokušaj se nije slavno završio. Izbačeni su sa stadiona.

Ovde ćete morati da se zadovoljite ružnim Motley Crue njuškama

©Muskimagazin.com

U proteklih 12 meseci na Floridi jedna 92-godišnja žena ispalila je četiri hica na čoveka koji je odbio da je poljubi, jedan muškarac je odsekao komad mesa sa mrtvog kita sa namerom da ga pojede, a 8-godišnja devojčica je ponudila učiteljicu marihuanom rekavši: “Ovo je mamina trava”.

Autor Tim Dorsi koji piše o bizarnim događajima na Floridi smatra da je ova američka država čudna zbog raznolike populacije, a mladi su mahom glavni “krivci” za ove događaje. Na primer, u Palm biču, jedna učiteljica u osnovnoj školi dobila je “zanimljiv” poklon za kraj godine od bake jednog svog učenika – maramice i napunjen pištolj. U Tampi, žena čiji je 15-godišnji sin imao loše ocene naterala ga je da stoji na jednom uglu sa natpisom “Trubi ako mi je potrebno obrazovanje”. Jedna 15-godišnja obožavateljka filmske i književne “Sumrak sage” bila je toliko zabrinuta šta će joj roditelji reći na “šljivice” koje joj je momak napravio dok su oživljavali svoje vampirske fantazije da je izmislila priču da je napadnuta. Tek pred policijom je priznala šta je zapravo radila. Jedan 18-godišnji otac uhapšen je nakon što ga je policija pronašla onesvešćenog u prikolici a njegovu bebu u dvorištu kako pije pivo iz konzervi.

Klavir koji se jednog dana pojavio na peščanom sprudu blizu Majamija mesec dana je okupirao pažnju javnosti da bi se na kraju ispostavilo da je reč o umetničkom projektu 16-godišnjeg studenta. Kada je klavir sklonjen, neko je na njegovo mesto postavio sto, dve stolice i bocu vina.

Do danas nije utvrđeno kako se 2,5 metara visok Lego-čovek pojavio na plaži. Lokalni zvaničnici nadali su se da će moći da ga iskoriste za promociju oblasti ali je čovek koji ga je pronašao zatražio vlasnička prava i dobiće ih ako se u narednih nekoliko dana vlasnik Lega ne pojavi.

Lego čovek, jedna od čudnih pojava koja je zbunjivala Floriđane u 2011.

Jedna žena ušla je u banku sa trogodišnjim sinom i opljačkala je, dok je beskućnih opljačkao putnike u autobusu. Životinje su takođe česti akteri ovakvih bizarnosti.

Na aerodromu u Majamiju jedan Brazilac pokušao je da prokrijumčari mlade pitone i kornjače u svojim gaćama. Jedna žena čuvala je dva metra dugog aligatora u kadi, dok je jedan čovek čuvao mrtvog kuguara u zamrzivaču.

©Muskimagazin.com

Osim svog vizuelnog identiteta, zastave nose u sebi dubok simbolizam, koji u pripadnicima određene nacije budi osećanja privrženosti, identifikacije i povezanosti sa ostalim sunarodnicima. One simbolišu zajedničko pamćenje, kulturu i istoriju čitavih nacija, a motivi koji se nalaze na njima predstavljaju vrednosti na kojima je rođena sama nacija.

Krstovi

Hrišćanstvo i moharhizam su vrednosti na kojima su građene zapadno-evropske nacionalne države u srednjem veku. Krst i kralj bili su zaštitni znak jedinstva i zajedništva. Mnoge od ovih kraljevina su zadržale svoje uređenje do današnjih dana i sa ponosom imaju kralja na prestolu i krst kao motiv na svojoj zastavi. Takav je slučaj sa zemljama Skandinavije: Danska, Švedska, Norveška, Island i Finska (jedino Finska nije monarhija), koje na svojim zastavam imaju čuveni Nordijski Krst.

Nordijski krst, proistekao iz danskog nacionalnog mita

Prvi koji su usvojili ovaj krst bili su Danci, a nakon njih i ostale nordijske zemlje. On je rođen u danskom nacionalnom mitu, prema kome je, tokom jedne bitke u 13. veku zastava pala sa neba i pomogla Dancima da poraze Estonce. Pogađate, u pitanju su bili Krstaški ratovi. Jedna od najpoznatijih zastava na svetu je svakako britanska, a krst na njoj reprezentuje Svetog Džordža, britanskog sveca. Krst na Grčkoj plavo-beloj zastavi simboliše njihovu nacionalnu religiju – istočno pravoslavno hrišćanstvo. Po uzoru na zastavu Švajcarske nastao je Crveni Krst (osnovao ga Švajcarac Anri Dinan) humanitarna ogranizacija, i to tako što su boje samo zamenjene (švajcarska zastava ima beli krst).

Polumesec i zvezdica

Nasuprot zapadno-evropskom hrišćanstvu, u srednjem veku je na istoku dominirao Islam i to pod okriljem moćne Otomanske Imperije, čiji su se simboli – Polumesec i zvezda očuvali sve do nastanka moderne Turske države. Tokom 20. veka mnoge zemlje muslimanskog sveta su usvojile ove motive na svojim zastvama: Azerbejdžan, Malezija, Pakistan, Tunis, Alžir, Uzbeksitan...  Inače, ovi motivi vuku poreklo iz verovanja antičkih Turaka, koji su obožavali mesec i zvezde, i verovali da su to dva najveća nebeska elementa.

Zastave mnogih muslimanskih zemalja sadrže motiv polumeseca i zvezde

Ostale Zvezdice

Svima dobro poznata američka zastava sastoji se od 13 crveno-belih pruga koje simbolišu kolonije koje su se pobunile protiv britanske monarhije, dok 50 zvezdica u uglu reprezentuju oslobođene američke države, sjedinjene u borbi za slobodu i pravdu za sve. I ostale zemlje američkog kontinenta usvojile su zvezdice na svojim zastavama, kao simbol borbe za nezavisnost od kolonijalnih vladara.

SImbolika je uvek različita: Zvezdice na zastavama

Na zastavi Bosne i Hercegovine, zvezdice označavaju beskonačnost, pa su tako ona na vrhu o ona na dnu samo poluvidljive. Na zastavi Izraela nalazi se Davidova Zvezda, simbol judaizma. Baš kao i 50 Američih, pet zvezdica na zastavi Kine simbolišu jedinstvo Kineskog naroda.  I mnoge ostale zemlje sa različitih kontinenata imaju jednu ili više zvezdica na zastavi: Venecuela, Vijetnam, Sirija, Gana, Kamerun, Senegal…

Sunce

Sunce se rađa na istoku, zato su mnoge zemlje iz ovog dela sveta usvojile izlazeće sunce kao motiv na svojim zastavama. Svakako najpoznatija je japanska, a tu su i korejska, filipinska, zastave Bangladeša i Kirgistana, namibijska od afričkih, makedonska od evropskih, a čak i dve južnoameričke zastave imaju ovaj motiv: argentinska i urugvajska.

Simbol života na zastavama

Životinje i ptice

Zastava afričke države Ugande ima na sebi ždrala, zbog njegove nežne prirode. Na zastavi azijskog Butana nalazi se zmaj, koji vodi poreklo iz njihove nacionalne mitologije, a isti slučaj je i sa zastavom Velsa. Zastave Zambije ima orla, dok kondor sa raširenim krilima na zastavi Ekvadora (Južna Amerika) reprezentuje snagu i veličinu ekvadorskog naroda. Orao na Albanskoj zastavi potiče iz njihovih srednjevekovnih mitova, i nacionalni je simbol Albanije. Braća Srbi i Crnogorci imaju na svojim zastavama dvoglavog orla, a orao se takođe nalazi i na Meksičkoj zastavi. 

Da l' je orao ili sivi soko

Biljke

Čuvena kanadska zastava sa javorovim listom. Javor je nacionalni simbol Kanade, označava očuvanu prirodu i čistu životnu sredinu, na šta je Kanadski narod izuzetno ponosan.

Simbol netaknute prirode: Javor

©Muskimagazin.com