Prosize kapsule

Woodstock – (pop)kulturni mamut koji je uzdrmao svet

By Nenad Milosavljević

Rađanje mamuta

Tog jutra, 15. avgusta 1969. godine, mase ljudi i kolone automobila jednostavno su počele da pristižu, činilo se niotkuda, a zapravo-sa svih strana. Uprkos činjenici da je do početka festivala prodato čak 186 hiljada ulaznica, tokom dana na farmu površine 2,4 kvadratna kilometara (ili 240 hektara, kako vam je draže) nedaleko od Betela (država Njujork), počinje da pristiže sve više i više ljudi. Organizatori Majkl Lang, Arti Kornfeld, Džon Roberts i Džoel Rozenmen već tokom popodneva shvataju da su zagrizli mnogo veći zalogaj nego što im se u početku činilo i ubrzo su prinuđeni da većaju o promeni plana. Odluka je ubrzo doneta-u sumrak tog dana bivaju uklonjene naplatne rampe na ulazu farme, a samim tim i poslednja barijera realizaciji pop-kulturnog dešavanja koje po značaju nije prevaziđeno čak ni posle 40 godina.

Vodimo ljubav, a ne rat

Tokom naredna tri dana, pola miliona ljudi se prepušta čistom hedonizmu-sex, droga i rock ’n’ roll nikada pre, a ni posle Woodstocka, nisu životnije i potpunije praktikovani; stotine hiljada ljudi uživaju u muzici, drogama, alkoholu, seksu, valjanju u blatu i svim ostalim bahanalijama koje bi mogle da vam padnu na pamet, naročito ako ste se zatekli na jednoj takvoj mamutskoj žurci, događaju koji bi se najlakše mogao opisati kao poslednje opuštanje ljudi koji sa stopostotnom sigurnošću znaju da će već sutra nastupiti smak sveta. Iako ovo možda jeste hiperbola, nije da se u Americi tih dana nije osećao zadah apokalipse; američki vojnici ginu u ispraznom i besmislenom ratu hiljadama kilometara daleko od svojih domova, antiratni pokret poprima sve oštrije razmere, hipi pokret, iako u svom zenitu, tone u glib sopstvene neartikulisanosti, a ratni jastrebovi Bele kuće i dalje vrište o opravdanosti rata u Vijetnamu, odajući utisak kockara koji na Titaniku nastavljaju da mirno igraju poker dok brod beznadežno tone.

Spisak izvođača koji su se okupili na Woodstock-u čak i danas deluje impresivno: Creedence Clearwater Revival, Santana, Jefferson Airplane, The Who, Janis Joplin, Jimi Hendrix, Crosby, Stills, Nash & Young…pozivaju administraciju da povuče vojsku iz Vijetnama, a pola miliona ljudi na jednom mestu, sa jednom idejom, zaista deluju kao da imaju moć da promene stvari.

Od tada je prošlo 40 godina.

Nažalost, nije se mnogo toga promenilo, osim, možda, činjenice da je upravo generacija „dece cveća“ ta koja danas upravlja korporativnom, vojnom i političkom Amerikom i da je predsednik Amerike, po prvi put-tamne puti. Deca cveća su šarene tunike i „peace“ aplikacije zamenila skupim odelima i stavovima potpuno oportunim onim koje su promovisali na livadi pokraj Betela; takođe, predsednik Amerike jeste crnac, ali njegova najnovija odluka da kroz nekoliko meseci u Avganistan pošalje novih 30.000 vojnika, ukazuje na činjenicu da se zapravo ništa krucijalno nije promenilo i da onaj Woodstock od pre 40 godina ipak nije uspeo da postigne svoj cilj.

Na stranu to što su dva kasnija Woodstocka (1994. i 1999. godina) imala isključivo komercijalnu svrhu, dovoljno je samo podsetiti na onaj održan 1999. godine, koji će ostati upamćen po erupciji nasilja, izazivanju požara, silovanja, prekida nastupa i uopšte neredima koji su u direktnoj koliziji sa idejama koje se nekako tradicionalno vezuju za Woodstock-mir, politika nenasilja i zalaganje za dobre ciljeve-pa konstatovati da se svet od ’69. na ovamo promenio samo na gore, nikako na bolje.

Možda je zbog toga 40-godišnjica Woodstocka ove godine obeležena skromno, koncertom na farmi u Betelu i jednim u Kentu (Velika Britanija). Mediji su se, s druge strane, mnogo više bavili simbolikom cele priče i vaganjima da li je Woodstock zaista promenio svet ili ne, nego pomenutim događajima. Jedno je sigurno-iako, možda, ideje koje su promovisane u ta tri dana 1969. godine nisu zaista uspele da promene planetu, ipak su nastavile da žive i inspirišu potonje generacije u nastojanjima da stvore bolji svet. Možda te generacije nisu imale potencijal za to, možda ga još dugo neće ni imati, ali ideje ga svakako imaju. Od Woodstocka-to je sasvim dovoljno. Ostalo je na nama.

Slični tekstovi

Ostavite komentar